Српски сион

нг Б р . 10

СРПСКИ сион

С тр . 265.

гандра у Цариграду еултан именовати за пећског патриЈарха српеког митрополита у Београду", сво.ју поменуту књижицу написао је не само с тога, што питање о укидању срнеке пећске патријаршије, и ако се о њему довољно код нае писало, још није разбиетрено као што треба, него „што ће у том врло важнов питању нашег народа уекоро наступити време делања, те треба ту етвар дубље проучити и расветлити, да би се тиме само делање олакшало " (3. етр.) — — „Политичке прилике на бакланском полуострву такове су, да ће данас сутра питање о пећској ериској патријаршији постати акутно, а његово решење неизбежно; за то треба да се ерпски књижевници и дипломате с тим питањем за времена и озбиљно позабаве, те да га што боље ироуче и са тачке наше народне историје и цркве правилно оцене." (5. етр.). — — „Питање о пећској српској патријаршији има данае само теоретичке, а не практичке вредности. Али према развитку политичког и народно црквеног живота народа српског, добиће оно уекоро и бесумљиво и свог практичког зна ,чаја. — — Овом сам распраЕом хтео да тчиним малу услугу српској дипломацији и цркви обе срцске државе, кад буду радиле на успостављењу пећеке српске иатријаршије, а томе ће надајмо се, ускоро доћи вреае." (35. етр.) Ето, то су побуде, које су нагнале г. Вукићевића, да напише иоменуту књижицу. Да, л' у истини стоји тврдња неких пријатеља г. В. односно и његова тврдња, да је он исту своју књижицу написао на изјављену му жељу и позив руско-аустријско-српско-црногореке дипломације, и да ]'е она изишла прво на руском језмку у Русији у једном лиету и да је тамо одобрена; не знамо и не ћемо да знамо. Ми ћемо узети за њен повод само оно, што .је г. В. у њо.ј навео. У евојој књижици г. В. тврди, да није законитим и канонским иутем укинута 1766. пеЛска српска иатријаршија; да је црногорска црква осшала — и после укинуКа иеЛске иатријаршије — слободна, независна на темељу светосавског иресшола ие/Кске иатријаршије, те ио томе не само да је она наследник њен, него и једини живи, закониши и канонички иредставник. Да видимо сада, какве г. В. разлоге наведе за те своје тврдље.

За тврдњу евоју, да нећска ерпска патријаршија није законитим и каноничким путем укитта, наведе г. Вукићевић за разлог канонско становиште православне цркве, по ком оснивањ^ једне црквене области или подигнуће једне мање на већи степен, а тако исто и укинуће или сједињене две области у једну, припада на првом месту саборској власти дотичне обласне цркве. Па ношто српска пећска патријаршија није никада саборно закључила, да ее укине и подвргне јуриедикцији цариградске цркве, нити су се све епархије и сви суфрагани епископи пећскога светога престола одрекли сво.је матере цркве; то је по томе њено укинуће по све неканоничко. Ставивши се г. Вукићевић у погледу укинућа пећске патријаршије и њеног с.једињена с цариградском патријаршијом на то канонско етановиште, те њиме хтео да докаже неканоничност укинућа пећске српске патријаршије; он је тиме не само поништио автокефалност карловачке митрополије, — београдске и цегињске, него и автокефалност српске цркве под св. Савом. А поништио им је автокефалност тиме, што је ни једна од њих није задобила оним иутем, каквим он признаје једној цркви автокефалноет односно њено одузимање т. ј. каноничким путем — саборном влашЛу дошичне обласне цркве. Г. В. не ће нам оспорши кад кажемо, да је у Неманићевој држави до св. Саве, постојала само једна епископија „рашка", за, коју се зна да је на основу грамате цара Василија II. издане у мају 1020., између осталих епископија, које су дотле потпадале под бугарску патријаршију, и она потпала под власт охридског архиепископа. Иста је од тога доба на све до 1219. изузимајући можда једно време од 1050. па све докле је трајало „краљевсгво у Диоклетији" које помиње Доментијан у животу св. Саве на стр. 256. односно, на које је краљевство велики жупан Стефан, син Немањим, иотсетио иапу, кад је тражио краљевски венац из Рима (види из 1ј ХП . кр. српске Академије отштампан чланак Иларијона Руварца „ Рашки еиискоии и митроиолити " стр. 8. и 10.), потпадала под влает охридског архиепископа. И кад је св. Сава хтео и радио на томе, да за Немањину државу створи независну српску