Српски сион

Стр 330

СРПСКИ сион

БР. 12,

јереја, него која нема ни других услова за то: као спремног свештенства оба реда и добро уређене богословије, а да не говоримо о немању ни нужних зграда за њено смештање, као ни •грошка за издржавање њено. А нада свпм тим, што ма ка/све политичне прилике наступиле, нема те државе — не изузимајући ни саму Русију — ко.ја би могла бити за то, да се црногорски митрополит прогласи за сриског — пећског — патријарха и да се на Детињу смести патријархат српски, нити би и једна од данас посто.јећих авт<жефалних срцских цркава приотала на то и нок<рила јој се. А да ли би данас било Србаља, који би се радовали да се детињска митрополија црогласи за патријаршију; не би згорег бсло, да код првог идућег народног збора, г. В. упита своју милу Србадију за њено мишљење у том погледу. 1894. г. В. је држао да их не би било, који би се радовали да се иризренска митроиолија прогласи за српску патријаршију. Откуд је, како је и зашшо је г. Вукићевић у својој поменугој књижици дошао на Т У и Деју, да „ломи коиље" за цетињску митроиолију и да у опште потрза питање о усиостављању пећске иатријаришје, које питање по самој његовој тврдњи „има данас само теоретичке, а не и практичке вредности", и из којих је цобуда данас променуо своје мишљење од 1894. о уклнућу пећске патријаршије; то сам Бог зна и г. В., а можда и неко трећи, ког је заголицало, да пошто је барски арцибискуп нроглашен за примаса Србије, да би требало прогласити и цетињског митрополита за српског — пећског натријарха, не би ли се тиме доблло основа прогласити и „господара и за српског цара. Ми смо у 62. „ Гласника " српског ученог друштва у чланку: „ Ћ'о је наследпик сриске иеЛске патријаршијеР ' предложили, да пошто је св. Сава установитељ српске архиепископије и јерархије, исту смесгио у Жичи; пошто је ирвовенчани краљ Сгеван наредио, да се у Жичи посгављају српски архиепископи; ношто се Ж1ча за цело време све до установљења српске патријаршије, и ако у њојзи нису ненресгано седели архиепкскопи, називала „великом архиепискоиијом", а по установљењу патријархата и дом Спасов (т. ј. Жича) православна

патријаршија отачаства нашего", и тек од кнеза Лазара, када је сриска држава почела опадати, назваласе српска патријаршија „пећском патријаршијом": да се у краљевини Србији, архиеписконија и митроиолија београдска нрогласи „архиенископијом жичком и натријаршијом српском". И како је од тога доба прошло скоро пуних 20 година, а ни српска влада ни јерархија није у том погледу озбиљног корака чинила ни иредузимала за. све то време, а ни њихове скуиштине нису у том погледу свога гласа подизали, из чега се мора само то извести, да се они не слажу с тим нашим предлогом; не остаје нам ништа друго, него да га и ми цовучемо, ца нек и он послужи за доказ иотомству, какви смо били при свршетку XIX. и у почетку XX. века. Истина, прочитана је у XXVII. седници народне скупштине од 4. Децембра 1896. интерселација, потиисана од 71 посланика, у којој се питала влада г) Јесу ли колико толико основани изгледи, да наша браћа у Турској васпоставе опет оно, што су и иод турском иицали и што су им грчке ивтриге уништиле — стару пећску патријаршију?", из које се интерпелације види, да интерпелантима ни.је ни на ум пало, да интерпелишу владу о томе, да л' је она вољна да ради на томе, да се београдски матрополит прогласи за српског патријарха, него да л' има изгледа, да се за Србе у Турској успосшави иеЛска штријаршија. На ово је нигање, одговорио тадашњи председник министарства г. Сгојан Новаковић: „— — Да ли се пећска патријаршија може или не може васноставити, цитање је, на које је мени врло тешко одавде са овог месга дати одговор. Има један велики иринцип, коме ми морамо одавати правду, а тај принцип зове се : Јединство православља. Јединство иравославља треба да је оличено у Васељен^кој цркви. Желети је, са стране свију нравославних људи на балканском иолуострву, да црква нравославна чини једну једину целину," На исту је интерпелацију донела скупштина ову резолуцију: „Народна скупшгина увређена са неправде нанесене народности српској у Скоиљу од стране васељенске иатријаршије, са задовљством констатује, да је влада краљевска у питању владичанском у Скопљу схва-