Српски сион

С тр . 376.

СРПСКИ

СИОВ

Б р . 13.

јимо пред још жалоснијом појавом, јер из тога видимо, да саборски одбор стоји под влашћу једног партајског органа, и да је закључак његов диктирао један жигосан човек, који по закону због прошлости своје у дркви ни најмању позицију заузети не може, а камо ли да може и сме бити духовни вођа једног највишег автономног органа у овостраној српској цркви! обзиром даље на то, што је сабор у смислу 4. тачке 19, §-а саборског устројства од 1875. упућен, да у погледу руковања контроле и употребе манастирских добара изради .један штатут, а он тој дужности својој ево ни носле 30 година задоста учинио нпје, него су у тон важном питању разни саборски одбори мање-више сви самовољно ноступали, излажући тиме наше јавне прилике непрекидним потресима, а свака така самовољна акција изазивала је сасвим природно реакцију од стране монашког свештенства — било би зажелити, да се овогодишња најновија наредба Ваше Преузвишености у погледу стварања тога шгатута што нре одлучно у живот приведе, како сабор не би даљих 30 годпна пустио да прохује, а да ово животно питање не реши и крају не приведе, услед чега би га у општем јавном интерееу притегнути, да тај штатут створи, наравно уз припомоћ и саслушање монашког свештенства, кога се ствар најближе тиче, и које је до сада на ћутање осуђено било; обзиром најиосле на то, шго је ексистенција монашког свештенства услед овде изложених поступака саборског одбора у опасност доведена, јер смо с дана у дан изложени његовим нападајима и наредбама, који носе на себи тип самовоље, а не темеље се на закону — било би зажелити, да се манастири и дотле, док сабор, однзсно саборски одбор дужности својој у погледу штатута не удовољи, излуче испод јурисдикције саборског одбора и да се подчине једино власти својих надлежних дјецезакних епископа и њихових конзисторија, пошто је такав одношај најприроднији а прописује такав одношај 4. канон IV. васељенског халкидонског сабора, даље 47. §. Деклараторије од 1779. који изречно налаже, да се годишњи рачуни манастир& подносе нацлежном епископу, који их са својом конзисторијом испитује; најпосле прописује то и I. одсек 5. § а г.) конзисторијалне системе од 5.

априла 1782. — а такав одношај између манастира и епискона постојао је све до ув^ђања народно црквене авгономије и то фактично на очиту корист цркве, јер прогив овог нриродног и законитог одношаја није нико ништа могао имати нротив, јер се у тај одношај непозвани лаички елементи нису могли ни мешати, као данас, када својим мешањем на миран и природан развој цркве само шгетно и пагубно утичу: с тога на основу свега овде изложенога препонизно молимо: да Ваша Преузвишеност благоизволи дифнкултиране од нас одлуке С. 0. 10559(2971. ех 1903. и С. 0. 2603Ј735 ех 1904. уништити и ван креиости ставпти, саборски одбор на журно стварање у 4. тачци 19. §-а саборског устројства од 1875. прописаног штатута уз суделавање и саслушање монашког свештенства упутути, а нас и дотле, док се овај штатут не створи излучиги испод јурисдикције сабореког одбора и васпоставити нас на темељу 4. канона IV. васељенског халкидонског сабора, као и на темељу ДеклараториЈе и конзисторијалне системе једино под власт и јурисдикцију надлежних нам енископа-дијецезана и њихових конзисторија, те тиме васпоставити једини законити и природни одношај, који у цркви између манастира и еиископа посгојати може и сме. Из седнице одбора манастирских настојатеља, држане у Крушедолу, 6. јуна 1904. Преузвишености Ваше најпонизније слуге: Анатолије Јанковић с. р архимандрит крушедолски. Димитрије Бранковић с. р. архимандрит беочинеки. Георгије Марјановић с. р. архимандрит кувеждински. Георгије Видицки с. р. архимандрит ковиљски. * * * Услед ове нредставке, укинуо је преузвишени министар нредседник гр. Сгеван Тиса одлуку саборског одбора у погледу одређене истраге. Ово решење министерово нцје саборски одбор узео на знање, него је остао ири своме закључку. На ово решење, још није стигла одлука мивистрова,