Српски сион

С тр . 410.

СРПСКИ

сиов

Б р . 14

тинске дркве" уредништво у приказу наше књижице „ 0 укинуИу иеКске патријаршије и њепом наслејју", рекавши како га је немило дирнуло оно наше причање о проглашењу св. Саве за грпског архиепископа. те пошто је навело оних наших 6 разлога, на основу којих дођосмо до закључка, да, св. Саву није могао васел.енски патријарх у Никеји произвести за архиепископа, и тврдњу своју, да не сме ми да помисли, да је и нас при томе руководила она иста тенденција, која је руководила ирсфесора Брикнера о словенским св. апостолима Кирилу и Методију и о њиховим житијама, рече: „ако ли развијемо и образложимо оних својих 6 аргумената, које овако олако наведосмо, да докажемо да се св. Сава огрешио о каноне својим радом о установљењу српске автокефалне цркве, да не заборавимо осврнути се на ненормалне прилике, у којима се у оно време налазила цариградска патријаршија услед латинскога насртаја на њу и на нрестоницу царевине, и да је врло тешка ствар била формално извршење свих канонских прони^а, који говоре о установљењу једне автокефалне цркве и ностављању једног самосталног и независног архиепископа, — тада тек могла би историјска критика обратити пажњу на ову необичну појаву и чудновату нашу тврдњу; а морала би у таквом случају имати посла и срнска агиологија." Из ових се речи види, да и сам г. уредник „Гласников" протонрезвитер Ђорђе Поповић увиђа, да при произведењу св. Саве за архиеиископа и прогласу српске архиеписконије, нису извршени канонски прописи, а за извину наводи тадашње ненрилике у којима се у то време налазила васељенска патријаршија. Да је г. уредник мало хладнокрвније нрочитао оно наше узгредно причање о проглашењу св. Саве за српског архиепископа, увидео би, шта смо хтели рећи г. Вукићевићу тврдњом нашом, да се не размеће сувише са канонским наређењима. А наиме увидео би, да смо му то рекли с тога, што је и установљење сриске архијепискоиије и патријаршије било ваше дело политично, но црквено. 0 политичном значају установљења српске патријаршије под царем Душаном, ми смо говорили у чланку: „Ко је наследник сриасе иеЛске шшријаршије " у 62. „Гласнику" и

у прештампаној књижици из „Новог Времена" за 1891. „ 0 иосшању сриског иатријархата". 0 приликама у српској држави у оно д^ ба, кад је св. Сава отишао у Никеју, може се г. уредник „Гласника" уверити из прештампаног чланка из „Летописа Матине Српске": „ Одломак из наиисане ире 1891. расираве о главним моменшима у живошу св. Саве и од арх. Илариона Руварца, а тако исто и о верности причања Доментијанова. И кад то учини, доћи ће и сам до уверења, да је св. Сава, при установљењу српске архиепископије био више политичар, но архијереј, и да није то био, штање је велико, шша би било од нас Србаља, да је брат св. Саве Сшеван ирвовенчани ишао и даље оним иутем, којим је пошао. И кад на то помислимо, све и ако св. Сава није дошао до архијепископије оиим путем, какав прописују св. канони, зато ипак њему припада слава и хвала, због чега га је српски народ и уврстио у своје светитеље. Да се св. Сава обзирао на, канонске одредбе у оном времену, где му је брат краљ Стеван почео да преговара са папом римским и где је готов био да прими и римску веру, као што је из његових руку нримио и краљевску круну; ношто не би могао доћи оним путем, ког прописују канонн до српске архиепископије: не басмо ми данас славили св. Саву као српског архиеаископа и иросветитеља. Не жестите се дакле господо српска што се у д&нашњем веку и код нас Србаља не верује слепо у оно што је написано које кад о нашем народу, него се све и сва критички расматра, и истина од неистине дели и одлучује. Не ће се, нити се умањује слава и заслуга св. Саве за срнство и православље тиме, што се вели да он није каноничкам путем дошао до архиепископије, до које тим путем не би у оно време ни могао доћи, него се тиме његова слава и заслуга још уздиже, јер и исти његов рад око установљења српске архиепископије показује велики дух његов а подједно и родољубље !