Српски сион

С тр 392. СРПСКИ СИОН

жељеном збору нашем, збор Карловачког протопрезвитерата није ни мислио, нити је хтео, нити се је сматрао надлежним ограничавати цел и радњу општег збора. А да интересовање свештеничког општег збора не може и не ће остати индиФерентно ни према другим питањима и потребама црквеног народног живота и свештеничког позива, у то посумњати не ће нико, ко год добро познаје и објективно оцењује л>убав свештенства за цркву и народ свој. Православно српско свештенство није никада било саможиво. Живело је, живи и живиће с народом, за народ свој. Његово срце не бије само за себе, него љуби целу цркву, цео народ свој. У служби те љубави је и ум свештенства. Зато ћемо и своју дотацију сматрати не као ствар неког засебног свештеничког интереса, него ћемо и дотационо питање проучити и оценити са гледишта интереса општег црквеног народног. Са истог гледишта свештенство је позвано, оно је дужно, а биће и волшо, да подигне своју реч на општем збору и о другим питањима, пред којима стоји наша црква, стоји народ у својем црквеном животу. 0 којим питањима? То је ствар нашег претходног договора. А кад та питања нисмо истицали већ на збору Карловачкога протопрезвитерата, нисмо зато, јер нисмо хтели прејудиковати том претходном договору, који договор, по нашем мишљењу, ваља спровести са што ширим круговима нашега свештенства, споразуму којих смо оставилп иницијативу и одлуку гледе истицања свију других расправних предмета на жељеном општем збору. Постигнути једном споразум договора тог, не ћемо тајити ником. Свештенство нема и не сме имати тајана пред својом црквом и народом. Нема шта крити, нити има што да прокриумчари. Искрено, у истинској љубави за цркву и народ, свештенство ће отворено и јасно казати шта хоће да ради и што урадило буде. Сепаратистичних и скривених умишљаја, тежња и намера, све-

Бг. 14.

штенство нема, нити би им на његовом збору могло бити места. И кад ове речи потписујемо, кад за истинитост и држање њихово својом чашћу јамчимо; онда се надамо, да ће сваки брат свештеник овој искрености и јамству нашем изаћи на сусрет са поверењем и у љубави, с којом прилазимо, браћо, ми к вама, и с којом се латисмо предстојећег — за све нас значајног посла. Јесте, у л.убави за ствар и с новерењем према својој браћи приступамо ми, приступите и ви заједничком нам послу и задатку. Та љубав и то поверење су прва два услова да до жељеног збора дођемо, да на њему своју љубав цркви и народу потврдимо, општем добру наше нрквене и народне целине послужимо, а себи образ осветламо. Нељубав, међусобно неповерење, разрили су све односе јавног живота нашег. Притисли су тај живот дебелим мраком, по којем лута, вене и гине наш народни организам, јер му не да главе подићи, неда му напред. У тај судбоносни мрак треба унети буктињу љубави, која би у срцу завађене и омражене браће запалила и међусобно поверење. Поверење то, у љубави тој, брзо би нашло истину замршених народно-црквених питања наших, нашло би и најсходније решење њихово; довело би нас до мудрог и спасоносног споразума, те извело из народно-црквене автономне таме, грзавица и робовања, на светлост слободе, консолидације и напретка. Мемла разривених наших јавних одношаја захватила је па бије и нас, многе свештенике. А треба да смо светлост свету, да бз^демо со земљи. Треба својом љубављу да научимо и друге тој љубави, да препорођају Фаталних одношаја у цркви и народу нашем претходимо својом љубави и својим међусобним поверењем. Покушајмо, отпочнимо. То смо дужии цркви, народу, позиву свом. Природан, правилан и са јамством за будућност почетак тај, може потећи само из нашег општег збора. Такав збор може бити једини веран и веродостојан,