Српски сион

С тр . 428.

СРПСКИ сион

бором седморице свенпеничког збора иротопрезвитерата карловачког у иогледу сазива и састанка онштег митроиолијског свештеничког збора, и у погледу свега шго би са сазивом и састанком ка<) и са радњом тога вбора стојало у свезн, и то одмах чим речени одбор седморице иницијативу даде. 4 ) Да се овај збор обрати сриском православном народно-црквеном Саборском Одбору са молбом, л,а за предстојећу расираву српског иравославног народно-црквеног сабора изволи сиремиш и предлог за уредбу о мировинском фонлу за иарохијоке свештенике, њихове удовице и сирочад у опсегу срчске православне митрополије карловачке, којом уредбом би се имала замијениги и изван креиости ставити данас иостојећа „Уредба о мировинском фонду за удовице и сироту децу српско-православног свсшгенства у оисегу српске митрополије карловачке" ; а исту молбу да изволи нодастријети иредстојећем саборском заседању, ради његовог обавјештаја о овом закл>учку овога збора. 5.) Да овај збор нозове свакога члана счога, да у сврху подмириваља трошкова, који ће са радњом одбора петорице неизбјежно скопчани бити, приложи по 1 К у руке одборског благајника, којега одбор себи изабрао буде. 6.) Да би заинтересовани фактори и шира српска јавност о ширењу овог оправданог свештеничког иокрета обавијести стећи могла, умолити све сриске листове у митроаолији карловачкој, да ову резолицију из „Српског Сиона" званичног листа нравославног српског Архијерејског Синода митрополије карловачке благохотно црештамнати изволе."* Резолуција је једногласно примљена, а на предлог цароха Јоце Марковића одлучено, да се са односним тачкама резолуције и цео говор као мотивација одлука високославном Саборском Одбору нрипошаље. У смислу тачке 3 изабрани су у одбор иеторице пречасна господа: Светозар Грубач, Сава Теодоровић, Јоца Марковић, Михаил Соларић и Владимир Милутиновић.

* Умољанају се иоштовани листови у митроиолији иарловачкој, да ову револуцију благохотно ирештамцати пзволе.

Не слуша нас! д. р. Од како је код нас кр. решкриптом од 10. авг. 1868., преса-ђеннм из лутеранске цркве у нашу цркву, наш народ добио знатног удела у управи црквеној; није напослетку ни чудо — поред његове бурне природе — , што је код нас често бивало и има повике на наше поједине архијереје. А бивало је и данас је повика на архпјереје само онда, ако који од њих не ради онако, како би то желила поједина политична странка, односно уредници појединих листова. За доказ ове наше тврдње, могли бисмо навести много примера, из којих би се видело.' да је до сада толико и толико наших архијереја нападано без икакве кривице, а напротив многи су уздизани и хваљени и ако су заслужилп највећу осуду. А то је све чињено из партијских обзира. И што је код нас до сада тако бивало и бива, то се у неколико даде још и поднети, пошто се код нас и онако нико не осврће на нападаје а ни на хвале новинарске, нит оне имају других последица, до ли штоје њима у народу утучен сваки авторитет а то с тога, што је и народ увидео, како се код нас олако титра и са чашћу појединаца и са свачим, те што се јуче грдило, данас се напада, а што се нападало, то се узл,иже. Кад би човек дао себи труда, те да прелиста наше новине, и изнео на јав ност — у целини — шта је кад где за кога казано; не би код нас било ни једног ијоле угледнијег човека, који није окаљан и нападан. Овамо од 1861. прво је започето у „Сриском дшвнику" да се нападају наши старији угледнији људи, и да се обарају авторитети, за тим се започело то чинити у „Застави", па у „Бранику", „Србо брану", да и не спомиње којекакве про винцијалне опскурне листиће, са још обскурнијим уредницима. Прво су слободоумци почели нападати реакционаре