Српски сион

Б Р . 16.

Стр. 467.

беру автономне корпорације, свакн слуга ил орган и чиновник, којега изаберу ил наименују автономна тела ил области, дужан је при ступању у звање чиновничку ил послужитељску на државном католичком сабору утврђену заклетву положити, у којој и то изјављује, да не стоји ни у каквој вези с оним друштвом, које црква забрањује. (§. 158.). 18. §. Сваки автономни орган и чиновник, повереник ил изасланик, слуга је одговоран за последице у том својству учињеног свога дела ил занемарења и дужан је намерно учињену ил из кажњиве небриге проузроковану штету накнадити. 19. §, У сваком автономном телу ил одбору, ако нема другог наређења, нрисутни чланови доносе правомоћне закључке. Председник гласа само онда, кад се гласови на једнако поделе. Сваки избор обавља се релативном већином гласова. 20. §. Таао, где је у овом устројству реч о евештенику, под тим треба разумети иарохова, намесника, духовника и духовникова заменика; нод називом народни учитељ треба разумети помоћног учитеља и кантор-учитеља. 21. §. У разним гранама автономије органишу се ова тела и органи: Црквено-опћинска скупштина, црквено опћинско застунство и одбор. Епархијски одбор. Државна католичка скупштина и управни одбор. II. Део. Автономно устројотво. I. глава. Устројство црквене опћине. 22. §. Свака римокатоличка парохија (24. §.) сачињава засебну црквену опћину. Одношај између матере цркве и филијалне има се сноразумно установити, и то се има ради одобрења епархијској власти ноднети. Ако оваки споразум неможе да се ности1не, подноси епархијски одбор епархијокој власти предлог о томе, како се има одношај решити и евентуално, како би се имала орга, низовати филиалне цркве у засебну црквену опћину; и о томе решава иста епарх, власт. (131- §) 23. §. Сваки је римокатолик члан оне црквене опћине, на територију које црквене оп-

ћине (парохије, матице и филијалне — пркве) има непокретног имања ил нреко 6 недеља стално станује. 24. §. Ако на територији једне политичке оићпне ил града више иарохија дакле вигае црквених опћина иостоји, и ако се све заинтересоване црквене опћине уједну спојити желе, на иницијативу ма које цркв. опћине може их на предлог епархијског одбора еиархијска власт у једну здружену црквену оићину снојити. 25. §. Црквена олћпна врпш своја нрава и дужности преко а.) црквено-опћинске скупштине б.) црквено-опћинског застуиства в.) црквено-опћинског одбора. А., Црквено-опћинска скупгагана. 26. §. Председник црквено-опћинске скупгатине је парох, који сазива, скупштину, води њена саветовања, пази на ред и одржање дневног реда; говорника, који се од иредмета удали, опомиње, да се држи нредмега; онога, који употребљава увредљиве изразе, опомиње и после неусиешне опомене упућује на ред; ако би исги и даље после тога вређао саветовања, одузима му реч; проглашује решења, после исцрцљеног дневног реда скупшгину затвара, а то може и пре чиниги, ако се саветовање не би могло мирно, слободно наставити. 27. §. Црквено-опћинска скупштина бпра светског другог председника, који пароха на његов позив ил у случа.ју, да је овај спречен у предеедништву замењује, и бира себи бележника, (перовођу) из своЈе средине на 3 године. 28. §. Члан црквено-опћинске скупштине је сваки самостални римокатолик мушки, који је навршио 24. год. и који бар једну годину дана стално станује на територији црквене опћине. Самосталан је онај, који води своју кућу, има звање ил радњу ил као члан задруге води економију у нородици. (Наставиће се).

Народни еабор од 1790. Прилог за иеторију српских сабора. Нриопштно А. Р. Мисао о држању пародног сабора 1790. поникла је у Бечу, и из Беча је вешто