Српски сион

СРПСКИ

сиов

Б р . 16.

тоју мажарскоју јешче болше права јего пе нарушилабисја, за отврашчение и удержание нарушении такових чрез Превосходителство Ваше како јединствено к сему привилегиратују главу и јего Беличества ниње владјејушчаго краља нашего препонизњејше молити. Народ сеј, како и височајшему двору всемилостивјејше познато јест, на позвание високопомјанутаго императора Леополда в' вјецје 16. (!) доми, имјепија, и всја от многих љет стјажанаја оставил, о собствењем иждивениј воевал, ползу царства умножавал, ребелии домашнија утишивал, или в кратицје тако обходилеја јест, како вјерни добромислени и »раведни народ обходитсја. За сију их вјерпост и доброе обхождение не само свјатија памјати император Леополд но и насљедници јего им между ирочими правителствујушчи национални магистрат и избрание воеводи, в мирских и духовних вешчах всегдашњују главу, јединому токмо их Величесгву подложеноју, митрополита, воздвизание церквеј идјеже потребно собственим авторитетом, и наносљедок равнаја права прочим прежде того у Славонији, Хунгарији и прочим пограничним предјелам бившим жителем објешчали, и царскоју речију за сохранение всего того добри стајали. Но оле жалости!, објешчани правителствујушчи магистрат в початку јешче задержан, сљедователње и избрание воеводи заостало. Митрополиту никакови сајуз недан в мирских, церквам гдје и пренуждно јест, без далшаго дозволенија правитисја запрешчано, и на конец вјерни сини вјернаго национа сего на мјесто как и сожители их других национов вејакој публичној служби радоватисја мошчи, ниже в' канцеларији пускани, многоменше промовирани бивали. Јегда ми обстојателства сија а напротив того заслуги нашја в ум привлекаем, воистину грознија слези из очес наших текут, потоциже проливајутсја, что ниње добро је имја и заслуги нашја так презрјени, что чрез времја от нељеже војна сија с' турчипом поведена, не сматраја на труди, ревност, тјагобу и тшчету нашу, всјаки ипоплемепик нас публичпо без каковалибо

узрока безчастит, национ нага последним и худјејшим именует, и тако презирает, аки би ми или под вјечвое робство осуждени или никаковими участниками как древнија так и нињешнија ползи краљевства не бивали. Поступки сиј зјело сердца наша увредили и почти в' унинете пребивали би, ашче би ми на нравду и милост всемилостивјејшаго монарха нашего менше надежде имали. Сие токмо јединое јешче нас нобуждает и дерзновение нам дает, кољенопреклонују молбу сљедујушчују чрез Ексцеленцију Вашу нраведњејшему краљу нињешњему послати и молити, да би Величество јего сматраја на заслуги дједов наших, вјерност же и ревност нашу данија нам нривилегији от древних времен благоутробњејше потвердити, особито же допустити изволили правителетвујушчему националному магистрату бити, војеводу избрати смјети, митрополиту кромје духовних вешчеј и тују мирскују даровати, что би он как глава националнаја при каждеј Хунгарској диети, в которој и о нашем народје дјеетсја зесЈез е! уаНваиопев получил, церквеј созиданија и свјашчеников ноставленија ауторитету прежднему возвратити, јешче ашче не више, то барем једин в Ванатје а други в Хорватскје гимназиум поставити, и нам двери служби публичнија всјуду в всјех державах јего краљевскаго Величества отверсгија держати. Сие ексцеленцији Вашеј височајшему двору предложити с препонизњејшеју молбоју и увјерением посилаем, что ми, јеже ли Ексцеленција Ваша представление сие и молбу нашу предложити и полезное изходатајствовати пропустите, самиј к ногам јего Величества принаднем и о всјех здје стојашчих молити будем. У Земуну 12. анрила 1790. Давид Георгијевић, иротопрезвитер земунски; Јован Вретић, Андреј Поповић, Јелисеј Петровић, нароси земунски; Јован Максимовић, виртшаФте Фелвалтер ; ЈеФтимије Вуковић, Андреј Сонтић, Рака Ђаленовић, Георгије Маленић, тутори; ГвоЈрусо? ЗоХарујд, Игњат Јевгић, Јоаким Ракић, Лазар Добрић, Адам Панић, Никола Руси, Јоан Кирица.