Српски сион

бр. 16.

СРПСКИ сион

С тр . 453.

достојни. Ја незнам што ћете ви дјелати, но мени се чини, да би ја тужио га Палатину либо конзилиуму, зашто вас безчасти. (Ово је мое приватно мњение немјеродателно). Зашто не узме примјер, како треба новине писати от будимских њемачких новина ? Иде ли то у новине? иде ли оно за уреждение архидијецезалног конзисториума? Мени је нетко писао из Карловаца, да оно није истина, што је Павловић за СтеФана (Станковића^) написао, да ће из масе његове дојти у народни фонд 45.000 ф ., но да је паче Митрополит нојео њеколико хиљада народних новаца, ал то Павловић неће друковати. — Он се начинио као човек привилегирани да може њеке (кое хоће) безчестити, њеке хвалити. (Ево видите, на колико нам добро новине служе. Мени се чини, да не треба људе јавно кудити, баш ако и јесу покужденија достојни, особито сушче у јавном званију.) Штета би било сербске новине укидати, но ако г. учредник не узме се у намет, то на жалост нашу може бити. Тако што читах јучер у Огулину у загребачким новиаама, да је редактор мађарских новина „Шг1ар и позван ас1 Таћи1ат Ке§1ат ас1 роепат асЈиз тајопз ро!епИае, за свое новине. Оно што су мене дирнули из Карловца (горњега) ја сам послао мој отв.јет уБеоград, и ако га не прими, тужићу редактора Књазу Сербие, јер нећу да коме дужан останем. Ово што је потом одговорио њеко из Хорватске, и мене тражио оправдати, јест кромје мога втеченија, и чудим се, како је г. уредник нештански примио. До душе могао је непримити, јер и покуждение ние примио. Ценсура, мислим, да редактора не може оправдати, јер по своим правилом ценсура много допушта печатати, што паметан човек не чини, јер се клони на иних увреду. За оно што ми изволисте за Поповића сообшчити, прилика је да је нстина, онај но Банату да вербуе, а овој от своего дому да просипа рјеке благотворенија. В прочем не имајући новога ништа, вашеј се благонаклоности нрепоручуем и с високопочитанием отмјеним пребивају.

Вашего Преосвјашченства в Плашком 21. Јануариа 1842. покорњјејши слуга Е. Јоановић с. р. Ја мислим, да на онога кои Факциама еобоју учињенима буде за АЕ. избран, прочи се не потпишу Епископи, пак је лек дјејствителен. VI. Ваше високопреосвјашченство милостивјејши Господине! Увјерен сам, да ми нећете за зло нримити, што вам гдјекоја понизно предложиги усуђавам се. Нису невозможна, а полезна су и иристојна. Покојному староме Митрополиту (Стратимировићу) ние човек истину смјео говорити, пак ние добро било у многима. Перво: мислим да би пристојно било, да се у карловачкој катедралној церкви сваки дан литургија совершава кад год тиник допушча, као што бива по манастири, и као што бива у Новом Саду; кое имате рукополагати, разредите их 5 — 6 недјеља, пак нека сваки новоруконоложени служи у церави карловачкој от 9—10 сати литургију, а енд ране у конвикту за тое времја, и нека је церква отворена за свакога, кои хоће дојти и Богу се молити; ту се само троши свјешча више и тимиана, и дере се хаљина више, но то ништа не чини, после године дана, док мало дојдете до новца, положите 5000 ф , в. в. пак нека се интереси на то обрашчавају. Два ђака (више не треба) у церкви, да отговарају литургију. Второ: Покојни стари митрополит имао је обичај сваки дан дати держати утрењу и вечерњу код себе у соби (но на кратко, кое ние добро;: А нтифони се ниесу повторавали, катавасие без јектенија нојане. Но што је најгоре и за младе људе најразорителние; ако је тко от градске Господе после нолдне случио се походити Митрополита, намах се морало вечерње прекинут, ма гдје оно било, и капелан с ђаци брже боље изићи ван из дома; тако да се морало мислиги, да је човек од Божие службе претежнији. Видакле, ако изволите, уредите: да се вечерња и утрења совершава у соби