Српски сион

Б р . 21.

СРПСКИ

СИОН

Стр.

учивити, ја бих га молио да то не чини ради многијех узрока, и то све себе ради; казао бих му и то, да сам ја вајвише од овијех књига иослао у Германију још прије поласка свога у Карловце; и тако да се он својом тужбом може осрамотити прије него учинити да народ књиге ове не чита. Мени је управо жао митроволита, једно што је добар човјек, а друго штојемени иоказивао доста пута знаке свога истинитог поштовања и пријатељства; али силом нијесам могао ништа чинити. Ја мислим не само да ја нијесам крив да се он поред борбе с непријатељима језика нашега мора борити и с нашима, него још да бисмо ми имали право у овоме иослу иридружити и њега к онима невријатељима ове најдрагоцјеније народвости. Ја се немогу начудити како сте ви могли номислити а и мени писати да сам се био за сад махнуо овога посла!! колико год ви имате право то казати ми, толико би исто и други ко имао нраво казати ми за времена Стратимировића да сам се био махнуо и српскога језика. Ја мислим да слава овога нријевода вриједе више и од Сирига и од Даља, и што се данас на њега и на мене њега ради тако виче, тијем се цијена његова ни мало не побија ; него још већма скаче. Што ми пишете да вам је Грујић говорио да се овај пријевод с одобрењем јерархије могао штамнати само да сам гдјекоје багателе измијенио и згоду чекао, „не лишпи магарче, док трава нарасте". Те би багателе биле: да се поквари да не буде онако као што треба да је. (II. вр. митрополит би казао за нешто да не буде онако него овако, Живковић би за друго, да не буде тако него овако, Јев. Јовановић, да не треба тако него овако и тако би најпослије изишло никако, што мало или ни мало боље од Стојковићева пријевода). А не знам какву би згоду ваљало чекати и кад би се дочекала. Ја сам овај пријевод преводио прије 27 година, на кад за толико времена нијесам могао те згоде наћи, гледао сам да га штамиам макар како, да се не би 110 смрти мојој спалио или по други пут покварио, као што је Стојковић једном већ учинио. Питате ме јели истина да је Римска нропа ганда овај пријевод мој гатампала о своме трошку. На то вам ја одговарам да није истина и не могу се онет начудити, како ви можете помислити да би то могло бити! Како би Римска пропаганда својијем трошком набављала нашему

народу оно што својијем једновјерцима забрањује? Шта ли би она, желећи зло народу нашему тијем добила што би народ наш стекао ријеч Божију на својему чистому језику, какву ли би штету учинила нама и закону нашему? Не би ли се онда казало да је Римска пропаганда нашему народу и закону и језику већи пријатељ и добротвор од наше јерархије. Ово су измиолили и по народу разносе моји луди и иодли непријатељи: луди су они који мисле да то може бити, а подли су они који знаду да то није истина, него само од пакости тако говоре. Што велите да је Грујић наш човјек, у том имате право. Да није калуђер, он би могао бити ваљан човјек; али овако чини ми се да од њега неће бити нин1та. Говорећи ово не мислим да му смета мантија или чин калуђерски, него 1 мислим што најљенше вријеме свога живота мора провести у ропству и то робујући не тијелом него душом. Најприје је (још у манастиру Кувеждину) робовао за црну хаљину, по том за црвен појас, па за браду, па сад робује за крст и манастир, па ће послије робовати за митру ; иа кад и то изробује (и ако изробује) онда ће некоме робовати за Сириг или за Даљ, а своје ће млађе нагонити да они њему робују. А осим тога ја се бојим да Грујић не буде калуђер сувин!е; да је он митрополит или владика, Бог зва да ли би казао, као што говори митрополиту Живковић „да се не забрањује људима у капуту свето писмо преводити"; или би рекао, као што је Мушицки, још кад је архимандрит био, мени у очи говорио: „да се светиња гнуша светски-'^ јех руку!" („Јавор и 1887.)

Уетројетво црквене автономије римокатолика латинеког и грчког обреда у Угарекој. Превео М. Г. 151. §. Кад католичка автономија изцрпиеве приходе, који јој на расположењу стоје, ради подмирења потреба катол. опћег васпитања и опскрбе црквене службе, те за покриће истих потреба би требало разрезати порез на верне, онда државна католичка скупштина одређује колика ће бити пореза. 152. §. Државна католичка скупшгина установљује на основу поднеска управног одбора диспишшнарног цравила и мировинску уредбу