Српски сион

стр. 622.

СРПСКИ сион

Б р . 21.

тако истинито и тако поњатно, да се противусловити не може, па кад би се то казало, то се граница учтивости прешла неби. На послетку остајем са нрвом части вашега дела т. ј. са доказивањем, да је Вук на многи мести исноведање наше цркве повредио, на другим тек против својства нашега језика и против чистоте и нежности наши нарави погрешио, савршено задовољан, и почитујем у љој ваше удивително познанство ствари како у филологическом тако и у ФилосоФическом смислу, само ми се чини, да сте у доказивању како што треба да буде, чувству ваше учтивости и вашег духовног смиренија преко мере сљедовали и кроз то вид страш љивости и неноуздањл у себе самог на себе навукли, што ми је жао, јер оно није другче, него као што сге казали, на зато не налазим узрока, зашто оно, што јест, нисте аподиктички, казали, да тако јест; него сте нас у сумњи оставили, да мутимо, и да уораво незнамо, како јест. И Стојковић је у (Русији) нревео нови завет. кога у рукама имам, па се чудим, кеи му је андрак био, да је и он гдигод од славенског оригинала одступио, премда му језик ништа неваља. —■ Што се најносле Форме језика тиче; то се сумњам, да сам у том послу казао, да се својство нашег језика у Форми састои, и да за то ја на Форме његове ништа недржим. Ја на Форму језика у толико недржим, у колико је она развитку нашега језика противна, али сам за то, да се свака Форма у наш језик уведе, која је томе концу поспјешна, баш да је данас у нашем језику и нема, само ако она својству нашег језика противна није. Такови Форми у црквеао славенском језику доста има кое би у наш језик пренети могли, без новреде својства нашег језика. У обште ја сматрам језик само као средство, а не као цјел саму, и велим да цјел мора одобравати средство. Што је језик изображении, то су му и форме многоразличние, на ако их нема. Гшп1! Шта ту треба по читаве векове штудирати, како ћемо што изрезати? На концу вас учтиво молим, да мојој нродрзљивости опростите, ако сте у мом нростодушном писму што безместно нашли.

Ја вас особито пошгујем и уважавам, у толико више, што сам велико сродство наши духова приметио, и то је баш оно. што ми је дрзновеније дало, да сам вам оно писмо написао. Жедећи да наступајуће празеике Хрисговог воскресенија здраво и весело нроведете, и да цркви нашој небројено лета на дику и радост послужите јесам ваш искрени почитатељ II. Матић с. р. * * * У својим мемоарима, који су почели излазити у „Митрополијском Гласнику", рече Грујић за номенути превод Вуков и своје примедбе, ово: Вук се но савету Копитареву, у место духовне обратио на дворску цензуру, па му Копитар изради одобрење да штампа свој превод. Штамнани превод пошље митрополиту на одобрење. Митрополит се одмах обрати у Беч да забране продају пошто је штампан мимо његове цензуре и дозволе, а и пун је саблажњивих погрешака, Угарска канцеларија обустави продају али задржи право себи да изрече коначну осуду тек иошто јој митрополит поднесе погрешке које су саблажњиве. Овај посао митрополит иовери Грујићу и овај и сврши исти још 1847. год. Међутим 1848. нестане уг. канцеларије и Вук растури свој иревод. Митронолиту у то доба није било до Вука. 1852. год. затражи митрополит те примедбе од Грујића да их поднесе синоду, па да их синое даде штампати. Пошто је ствар била закашњена, а Синоду не би доликовало да се упушта у књижевну полемику са Вуком, Грујић одговори од тога митрополита и штампа их под својим именом да прими он лично евенту алне нападаје на себе. Те је „приметве" он првтходно ублажио. * * * Вук у своме писму од 27. Јануара 1848. што га је нисао своме пријатељу Јустину Михајловићу у Вуковару, рече за свој превод „Новог Завета" : „Знао сам ја још прије вашега иисма да ме је митрополит тужио код овдашње власти и тражио да се забрани мој иријевод Новога Завјета. Да ми је љетос хтио казати да ће то