Српски сион

Г тр . 636.

СРПСКИ сион

Б р . 21.

Саду од 2. августа о. г. бр. I. 628. којом се на тужбу дра Илића ради 22 круне одређује рочиште на 20. Септембра о. г. Управа манастпра нпје могла на одређено рочпште отићи, нпти другог адвоката узети, већ је 12. Септембра послала дотичном суду поштанском упутнидом 22 круне са изјавом да на рочиште доћи неможе, него да шаље горњу своту на бр. I. 628. одлуке. Но с тиме се суд није задовољио, него је одлуком својом од 13. септембра о. г. бр: бр. I. 628/2, коју је управа тек 21. Септембра прпмила — упитао управу, зашто је горњу своту послала, п да пста не може осујетити одређено рочпште, јер се морају платптп и парбени трошкови, п тако је суд горњу своту по одбитку поштарине и упутнице вратио управи натраг, а под 20. Септембра бр. I. 628/3. донео пресуду, којом се манастир осј'ђује на 22 круне главниде и 11 круна трошкова парбених. — Ову је своту од 33 круне послала управа под 3./16. X. дру Илићу с молбом, да примитак потврди управи признаницом својом, но до давас нема ни одговора. После свега овога долази решење Сабор. одбора од 4./17. августа о. г. бр: С. 0. 3134./1917. ех 1904. [цримљено 28. Септ. (11. окт.)] на молбу управе од 1-/14. априла, које гласи: „управа манастира имаде из манастпрске благајнице платиги трошкове одлуком кр. среског суда у Н. Саду од 23. фебруара о. г. бр: бр. 91/2 досуђене, пошто манастирски правозаступник др. Павле Јанковић није имао права одветовања у Хрватској и Славонији, те по том нити је могао манаоир застунати". Из овога се види, колико је Сабор. одбору и његовим фискалима сгало до тога, да чувају и бране интересе манастирске, које би требали барем у оваквим ситницама — као што је заступање манастира на једном рочишту, — да бране, кад би били доследни. Кад је Сабор. одбор донео већ одлуку бр: С. 0. 9229./2750. ех 1902. онда је требао уз исту издати и упуство манастирским управама, како ће са својим десетогодишњнм правозаступннком дараскрсте без штете по манастир, и исту досгавити дотичним управама одма, како би исте могле благовремено отказати правозаступнику своме, а не чекати са доставом до апрпла идуће године, кад правозаступнику припада већ и други кварт хонорара његовога; па кад то није одма у почетку учињено, онда, није требало доносити ни оне друге одлуке а<1 бр. С.О. 8854./2495. ех 1903. онако, као што је донесена, већ ју је требало иначе стшшзовати, како би се

могла избећи парвица, јер кад неко другога упућује, да није дужан трећему нешто платити, онда тај, који упућује, мора бити сигуран, да је упуство његово на закону основано, и по томе сигурно, и ако је од потребе, морао би све силе евоје уложити, да одржи углед свој према ономе, кога упућује. — Тако раде обични људи међусобно, а колико је тек дужна једна административна власт, која писмене одлуке издаје, пазити и настојатп, да се одлуке њене и одрже, јер иначе пада углед њен, ако се те одлуке немогу одржати у снази својој, као што је доказано и с напред наведеним случајем, у ком је н покрај двеју одлука Сабор. одбора суд ппак осудио управу манастира, да плати не само хонорар, него и парбене трошкове, које је и Сабор. одбор одлуком својом бр. С. 0. 3134/1917. ех 1904. благословио, ма да је пре тога издао две одлуке, по којима управа манастира није дужна бившем правоааступнику своме платити ни припадајући му за 1903. год. хонорар из разлога једино тога, што у смиелу одветничког реда за Хрватску и Славонију нема др. Павле Јанковић право адвоцирања у Хрватској и Славонији, а сад је опет по гласу посљедње одлуке Сабор. одбора управа манастира дужна судском одлуком досуђене трошкове из благајнице манастирске платити с тога, што др. Павле Јанковић није имао права одветовања у Хрватској п Славонији. Има ли дакле у томе доследности? 0 другој парници, коју је иста управа манасгира имала са бившим бранитељем својим у парници дра П. Јанковлћа, ради досуђених му заступничких трошкова у износу од 22 круне није вредно више ни ппсати, јер се из напред изложенога види, за чим се ишло, наиме за тим, да се осим 22 круне добије још и 11 круна за састав тужбе, биљега и т. д. те да се макар и најмања корист извуче из једног „народног" добра, до кога је Сабор. одбору и некористољубивим фискалима народних фондова, бар на језику и по „Застави" голико „много стало", да ево жртвују чак и свој комодитет, те за 11 круна иду на рочиште, да и очигледно докажу, како „чувају интересе манастира". Али се ипак једно неможе прећутати, како је могао др. Б. Илић као тужитељ против манастира тражити парбених трошкова само 11 круна, а као бранитељ дао си досудити 22 круне? Та ваљда је као тужитељ имао више трошкова него као бранитељ, а могао је сачекати и одлуку Сабор. одбора бр: 3134/1917. ех 1904. и тиме би ушгедио манастиру 11 круна. Но то неби било онда чување пнтереса манастирских! Фришкогорски. „ ),1. у^Мг