Српски сион

В Р. М.

шавао; 20 година је критјаковала и потцењивала друге, а себе патентовала као једину која спасава; за 20 година је наштампала малу библиотеку својих програма; већ 2 Ј / 2 године је на „влади", а за 1 / 2 године истиче јој „владавини" рок.** Јер, та је радикална странка 1897. каменисала и клеветала тадањи Саборски Одбор и због тога, што није, тобоже, за времена изашао са својим предлогом за Народно-Црквени Устав, те је том Саборском Одбору и овако довикивала: „. . . Истина је . . . да ће се нови Јединствени статут штампати. Јест, али кад? Мора се за бога то добро разрадити; мора то поново читав саборски одбор у својој пуној седници претрести и примити и тада Ле се шшамиати ; а то ће бити? — е то ће бити управо о самим изборима, да наша независна штампа о томе не може да проговори, да народ остане о њиховим цреим смеровима необавештен, да народ преваре и изиграју". Довикивала му је и овако: „Боје се сунца. Против тога увијања и заметања трага устајемо ми и тражимо, да саборски одбор што пре и за времена изнесе свој предлог на видик. Народ не сме бити необавештен, и напослетку још и — изнена^ен." Нема сумње да се радикална странка данас и због те своје вике из 1897 г. каје, као што се каје и као што ће имати разлога и прилике да се каје и због многих других својих поступака пре и после сабора 1902. Та вика је била прост изборни маневар и марифетлук тадање реакције „народних" странака, којима није било ни тада до автономије, него до своје већине у сабору. Та вика није била оправдана. Предлог за Народно-Црквени Устав 1897. није могао бити публикован пре "иего што је публикован, зато, јер је тадањи Саборски Одбор, радећи на свом предлогу, водио преговоре са владом, што дабогме данашњем Саборском Од-

** Јер, сигурно, ни поред 21 § Саб. Устројства, неће хтети остати на „в.тади" бев поновног ивбора, пошто је право и ревон ва то претходнидима својим порицала, нааивајући иг „устарабарима".

бтр. 615.

бору није било потребно. Водио је преговоре о многим питањима, која је требало у том Уставу правилно и на корист автономије решити, без којег решења би автономија остала неавтономна, илузорна, као што је и остала, због реакционог одржавања еШиз дио-а, тог идеала реакционих народних странака из 1892 и 1897. Ти су преговори и успешно довршени били, али тек онда, кад су на прагу били избори посланика. Пре довр шених преговора није се могао штампати и публиковати предлог Саборског Одбора. Да су, пак, преговори тако доцкан довршени, није била кривица Саборског Одбора. Шта више, у интересу баш његовом и ствари коју је заступао лежало је, да се ти преговори што пре сврше, а по томе и предлог за Устав што пре публикује. Па кад ипак није могло тако бити, онда је само малиција могла кривицу за то да свали на тадањи Саборски Одбор, као што је само малиција и агитациона нехонетност могла задоцњеном публлковању предлога за Устав подметати нека изнена1јења, црне смерове, превару ! Изненађења није било и није га могло бити. Јер, још од 1892 знало се начелно становиште бившег Саборског Одбора у свима питањима спољашње и унутрашње автономне нам организације. А могло се је предвидети и знало се је, да тај Саборски Одбор неће одступити са тог становишта. 1Пта више, и тадашња опозиција је, не једаред, разуме се на свој начин и за свој рачун, то наглашавала и истицала. И заиста; операт Саборског Одбора 1897 и није био ништа друго него у корист самосталности наше автономије, и то само у неким тачкама, поправљено издање Народно Црквеног Устава од 1892., који је тада штампан и обнародован, па од сабора те године и усвојен био ва подлогу специјалне расправе. Дакле, тај операт је могао бити нашем свету и сувише добро познат. Према томе, и без ранијег публиковања предлога за Устав 1897, народ није био необавештен о становишту и тежњама тадањег Саборског Одбора, па ни о самој

СРПСКИ СИОН