Српски сион

Г тр . 618.

ОРПСКИ

СИОН

Б р . 21.

Др. Пегар Матић, умро је 12. Фебр. у Шиду, као умировљени синдикус. 0 књижевном његовом раду налази се номена у Милићевићевом „Поменику". Матић му је у свом нисму од 16. Марта 1852. доставио своје мисли о номенутој књижиди. На основу тог нисма Матићевог — до ког не могосмо доћи — писао му је Грујић следеће нисмо: II. Благородни Господине Љубезни иријатељу! Примио сам ваше писмо од 16. марта и прочитао сам ваше мисли о моим Примјетбама на Вуков нревод Н. Завјета с радости и задовољством. Разлози ваши извиру из чистога одушевленија вашега за Православие, и то је оно, чему еам се ја срдачно обрадовао; — а незадовољство ваше с моим примјетбама оснива се на томе, што ви држите, да сам ја и другачие издао, и мање и слабие говорио. него гато се изискуе к томе, да се цјена сасвим побие код Народа Вуковом преводу и то је оно с чим сам ја задовољан; јер ја мислим да је увијек боље у књижевности тако говорити, да се може допунити оно, што ние речено, него ли тако говорити, да се неможе лако иоправити оно, што је речено. — Ви ћете мени велику љубав учинити, ако ми дозволите, да ја могу она мјеста из вашег нисма, у коима се изражава то ваше незадовољство, употребити иротив Вука, ако би овај разјапио свое одуздане вилице на мое Примјетбе, и ако би ја тим иоводом приморан био другом нриликом њему јошт штогод говорити о његовом преводу. — Ја молим да ми јавите, пристаете ли на то, или не! — Да вам коју сад речем и о вашим разлозима. — Мени се чини, да вама нису познате све околности Вукова превода, и зато нисте могли схватити нраво ни ону точку, с које сам ја прегледао исти превод, ни оно положение, кое сам ја морао заузети издавајући па свјет те мое нримјетбе. Вук стои у свези са пропагандом римском. На његовом нреводу радио је с њиме и нокојни Копитар, а но смрти овога

садашњи дворски Библиотекар Миклошић А штамнан је туђим трошком у пропагандском јерменском монастиру у Бечу. Штампање је то ишло потајно, дакле: без икакве цензуре као што многи држе, или са знањем дворске ондашње цензуре, као што је мени сам Вук казивао. — Наша цркве« на власт ние знала нишга за то штампање, док није дјело било са свим готово, и док није Вук донесао св. Патријарху један наштампани ексемплар, да га овај благослови. — Св. Патријарх видећи, да је тим ностуиком право наше цркве погажено, обрати се на бившу мажарску карцеларију, да се тај превод кои је без цензуре наше цркве штампан, конФисцира. Но ова ио отношенију своме к пропаганди узме одма Вука у обрану, и одговори му, да не може конФисцирати, док јој се не покажу из превода нарочита мјеста, која би могла наводити народ на неморалитет, обећавајући, да ће зауставити међутим нродају превода, и неспомињући ништа о изостављеној цензури наше цркве. Там је начином пренела Канцеларија ту ствар с поља права на поље књижевности, и овдје се она поставила за судију међу Патријархом или црквом нашом и Вуком. Вук је међутим разаслао свој превод на све стране нечекајући ни благослов цркве, нити пазећи на уставу, кои је положила Канцеларија продаи превода; јер је увјерен био, да ће пресуда испасти добро за њега. Пре, него што је могао св. Патријарх ту врло важну ствар свима нашим епископима саобштити, настала је и свршила мажарска дијета 1848. А Вуков превод јо дотле већ изишао био на ноље књижевности и он је овдје доказивао, да он то није преводио за цркву него за књижевност, гдје стоји свакоме слободно претресати га и критизирати. Свети је Патријарх искао, да може на Синоду и друга гдјекоја дјела, осим бирања епископа предузета и свршити, којом је приликом мислио пресуду изрећи и о Вуковом преводу. Но то ние било одобрено. И Синодује овоме тако кратак рок био постављен, да су једва и оно могли епископи посвршавати, што се касало избора епископскога. Цркви је дакле сада остало три пута, на коима би могла дјеј ■