Српски сион

Б р. 24.

ОРНСКИ

сион

С тр. 6^1

лезном дјеље и нул?дном убо и свјатом за Епархију здјешњу без взисканија номошчи от В. В. оставлен не буду. ГГрестају уже надјејатисја и на празје новаго училишчиаго теченија, лишен сиј учитеља, каковаго требовах, принужден бивају предатисја тужним чувствованијам; сравнивају пињешне состојание души моеја с таковим же онаго вождја, иже от всјех стран непријатељми стјесњаем сиј, и от своих требованија помошчи не нолучавиј, посљеднија подпори ко спасенију своему от собственаго духа и промисла божија ишчет, в ОБед сих јешче шчастлившему ироизшедствију надјејатисја могу в положении моем. Јако да случај сеј, идјеже ми глас молебни за помошч в народном дјеље отзива лишаетсја, јакоже глас в пустини Хрватској, легчае сносити могу, и да не како без вини В. В. погрјешу, противу характира души вашеја, вољно допушчају, јако бједноје послание мое, или на пути, или в самих Карловцјех, идјеже и сочинител јего во времја оно — многаја пострада, изгублено јест и не чудесним образом.Т јсшит мја Флок: 8ар1епив ез1 пП а (3т1гап. Убо остает задача и В. В. и мње на скорјејшее рјешение, како да здјешнее клирическое училишче (не мое но Ваше заведение, мноју убо, но не чужим, но Вашим воспитаником при концу перваго љета моего в Хрватску пришестваја 1824. — во пустинују Плашчанскују землу привлеченое, и не по моему плану преображеное, но держашчесја В. В. одобренато плана) за наступившее уже училишчнзе течение учитеља — перваго — получит. Опомјанух убо и мое участие в сеј задачи во смотрении моеја должности о томже предметја пешчисја, но по сему смотренију, јако скорое получение учитеља перваго. За здјешнее училишче почитал бих и аз и цјелаја Епархије благодјетелњејшим даром В. В., не хошчу участија в рјешении предсловутија задачи. Прјамо убо и синовње, и поверњејше прошу В. В., да бисте мње за благо здјешнија Епархии требуемаго учитеља, јеже скорјее послати благоизволили. Токмо во оном случаи, ашче би В. В, прошение мое и поздним (ашче и не виноју моеју) и наглим, и тјем негли без-

мјестним и не легко исполнителним, или даже, исполненија невмјестителним почтете, јемљу на себе (по судбје моеа) рјешение предпомјонутија задачи, с тјем условием, јеже от В. В. во всјаком призрјении взискати могу, да ми плату за перваго учитеља онредјеленују и одобренују, и равним образом таковујуже и за втораго учитеља, на цјели год, јеже би зјело добро било по смотренију, или поне за зимное течение, средствием ерархиалнија квити (Уег1арцшиип^) на здјешнују Генералкоманду первоју поштоју послати благоизволити. Летјат њежни високоизображени Њемци в Казански Универзитет, не љубовију ко леденој поднебности, но пјењажним награждением уловљаеми сушче. И мјесго и времја (зраИит е1 1етриз) без впечатљении которих человјек ни чувствовати ни мислити не может, диктоваша ми до здје сие послание. Чего ради надјејусја, јако ни јединаго израженија во злују сграну примете. Јеже числа учителеј снабдјенија их либо нарочно плати их и будушчаго провидјенија о них касаетсја, то рјешение во смотрении всјех сиа по нуждним отношенијам к здјешнеј Епархии заслужает особеное внимание, и самое отеческое благоволение от страни В. В. Цјела Епархиа, купно со мноју — убожајшим и зато бједним воспитатељем — вониет к В. В. јако Архиепископу и Митрополиту: Шс атез сНс1 Ра1ег! Не знајушче Хорациа Хорватјане, чувствујут и мисљат тоже. Не знајушче Јувеналова израженија оубожествје: „Наис! ГасПе етег$ип1, ^иогит У1г1иИђиз оћз^а! гез аидиз1а (1от1" — воздихајушче вонијут к В. В., не нотерни милостивјејши Отче суетнаго напрјаженија нашего к нравственој человјечества цјели, лишенаго всјех средств к тојже. — Сице и аз и убози дјети, числом двјеста тисјашч, ихже ми даде жељезнаја судба, вопием! Да представление мое, јеже би здје продолжати имјел сокрашчу и тјем облегчу је В. В. а и собственому сужденију Вашему о нуждних здјешнеј Епархии средствјех водити имушчих, ко онојже цјели, к нејже негдје и шчастливо текут прочија Епархии, широкое поле отверзу, прикључају здје шематичествовану скрижал. При