Српски сион

с тр . 748.

српски сион

бр. 26.

и зато, да радом нашим стечемо, па да и ми оставимо потомству нашем у нашљедство тековину, имовину нату. Који неће тако да раде, који неће да теку и да остављају потомству своме у нашљедство тековину, имовину своју, ти гријеше против воље Божје, а огрјешавају се уједно о гробове старих својих и колијевке млађих својих, јер ми смо сви један за другога везани, као на ланцу карике, и попустил' само једна карика, то попусти цио ланац, ма како јак и дуг био. По ријечима једногаученога човјека, осјети се по цијелом на свијету зраку, кад затрепери листак један на дрвету, а како да се не осјети у народној заједници нашој, кад посрне, ил' пропане сасвим, један или више чланова њених рођених! Зато радимо по заповиједи Божјој и знојмо се сви: млади и стари, богати и убоги, господа и сељаци и сви с реда раденици, и вршимо сваки своју дужност, свој посао; радимо ревно и свесрдно као добри и послушни синови Божји, јер Бог само на такав рад излијева обилан благослов свој! Напредни људи и читави народи ратују данас у велико радом и утакмицом у послу, и ко више уради, тај више и има и влада, тај више ствара, а и обара, шта хоће, кога хоће, и како хоће он. Тај рат радом и утакмицом у послу, затекао је нас жалибоже доста неспремне, несложне, и зато нам је и однио многи комад земље наше, Богом благословене, и угасио много огњиште наше, од старина знано и чувано, и растужио многа срца наша, братска, болећа. Но гдје смо се у новије вријеме пробудили из дријемежа, из немара и нерада стара, гдје смо прогледали и увидјели, како немилице затиремо новац наш и вријеме, особито по беспосленим вашарима, по крчмама пијаничким, и славама, којима не славимо ни Бога ни себе, ни најмање; гдје смо се нашли као браћа сложни и пуни поуздања у Бога и у се — ту смо се тргли на посао, па радимо и поручујемо један другом живо; »Србине, не исиуштај земље из шака, јер је свака груда, свака бразда, сваки педаљ сриске земље, свака изгубљена кућица, свако наиуштено кућиште срнско, неизмјерни народни губитак, сигурна и неизбјеЖна народна ироиаст, највеће сриско народно издајство!« И на радост нашу, слушамо са разних страна наших и видимо, да се и код нас отпочео рат, не прахом и оловом, нити оним копљем убојитим, него мирни рат радом и утакмицом у послу, да одржимо оно што је наше, и да, помоћу Божјом, буде наше и оно, што је негда било наше. У томе рату кадри смо ми, Богу хвала, јуначки мејдан дијелити, ако само као што треба употребимо дану нам од Бога снагу духа и вјештину руку наших, а уз то, ако један другоме на руку идемо, ако један другоме на образ пазимо, и праведне заслуге не умањујемо један другоме ни у чем. Тако можемо да унапређујемо и јачамо и сваки себе и један другога и цијелу заједницу нашу. Само тако радећи, радимо по оној „свој своме", јер сви смо своји, и све што имамо добра и зла, треба да сматрамо као заједничко наше добро и зло, и зато пазимо добро на сваку и најмању ситницу нашу, на свакога и најмањега члана нашега, јер и сви смо своји и све је наше, било добро или зло! Дао Бог и Св. Сава, да буде тако с нама и међу нама вавијек, јер само тако може да нам буде и овај и сваки Божић наш ваистину честит, и свака нова година сретна и напредна у свему, Амин. У Пакрацу, пред Божић 1904. Гореспоменути смирени епископ М И Р О Н с. р.