Српски сион

Б р. i.

Наша отечественз иеторија и иедавна прошлост у том су обзиру врло поучне, јер доказују, да безобзирно стремлење за абсолутном Хегемониом за кои му драго Фактор, к цјели не води, почем је магновено задобијене користи новратно дјејетвујућа сила увјек уништила. Монархија, као и огечество наше састои се из многи народни стихија, пак као год што се природпи елементи покрај све своје различности тако удесити дају, да произведена сила благотворио дјејсгвује; тако исто неподлежи никаквој сумњи, да ће народни елементи уз државне установе стати и с одушевлењем их бранити, а то ће одушевлење дух обшности, коега јошт пеима а кои у сретним земљама чуда чини, нробудити и успјех сваком подузећу и заузимању за опгате благо осигурати. Ја сам ова општа разсматрања о нашим одношаима, коих је узроке и последице просветљени ноглед вашег високородија давно увидио, и које ће државничка мудрост достојно уважити знати, за то предпослао, да би ваше високородије увјерио, да је јавно благо додуше и мени највиша пјел, но ја држим да се иста цјел само онда постићи може, ако се, јавно благо или права цјел државе с благостањем свију држављана изједначена до оиштег блага узвиси. , Увјек је припозната била заповјест државне мудрости, да се на Фактичне околности обзирати, стечена права поштовати, на обичаје и нрави, као и моћне идеје времена, које ближу каратеристику човека пак и народа образују, освртати треба. Нико неможе одрицати, да у нашем отечеству такових одношења има, но то, ако се изреки првог краља „пат ишиз Нп^иае, ишивдие топз ге^пит ипћесШе е1 1га§Пе ез1" дубље и право значење даце, неће нимало сметати сретном консолидирању, ако се само мимо хранења основних земалских закона с реализирањем законо изречене равноправности слободно и природи сходно развијање свију слободоумно ујамчи. Не хотећи се у исторично разлагања о постанку нашег државног права упуштати, нека ми буде дозвољено у обсегу његови постојећи опредјељења примјетити, да се

многа из историје развијена зактевање без уштрба за више државне цјеле и без повреде основни закона иснунити и задоволити могу. Нарочито подлежи таком суђењу ствар Срба, која се по нрироди својој на два одсјека, на политична права и на црквена, школска и Фундационална дјела подјелити може, и о којој сам ја наумио обширније говорити и особитој пажњи в. високородију препоручити ју. Као врховни пастир источне цркве у укупној Монахији и у краљевини Угарској и зру-кеним земљама, испуњавам ја тиме наелеђену, од моих предшественика дужност према моим сународницима, а желим с разјасшењем тога предмета и вашем високородију њеку услугу учинити. Срби Унгарије и здружених земаља оставили су год. 1690. (да старија насељавања и неспомињем) еа позив Леополда I. римског цесара и краља унтарског од 6. Анр. и. г., ниову стару бтачбину и доселили су се са свима црквеаим и светским поглавицама и са свим добром и благом своим у јужне предјеле нашег отачества у знатном броју од 40000 породица, дакле као друштво, које поњатије народа образује. Тадашњи Срби населили су земље, које су с царском војском од непријатеља отели, и добили су исторички гтознате превишње царске новеље и повластаце од 21. Ауг. 1690. и 20. Авг. 1691. Остављајући историји, да о тадашњим установама Срба и о развијању ниовог народтг живота на основу, исти установа и приведени превишњи повластица разлаже, мислим да ми треба само Фактум конштатирати, да су се Срби усљед предходног Уговора као нарс,д овамо доселили, да су они за сво Хрисгијанство а нарочиго на наше отечество велике заслуге стекли, да су Срби, као што то безбројне писмене сведочбе и видими Споменици сведоче, своим народним установама увјек одани били а притом дужносги своје према цару и отачбини свагда испуњавали, да су се они усљед тога и по аналогии поатојавшег за земалски устав законигог узуса повторним потврђењем помеаути привилегија под Леоиолдом I., Јосифом I., Карлом VI. и