Српски сион

Б р . 2.

СРПСКИ сион

Стг. 39.

Па кад их и сами немају, не треба се чудити, што приликом својих визитација и не гледе, дп, л' их парохијско свештенство води и како их води. Ми знамо свештеника младих, не далеко од седишта протиног, који за неколико година нису ударили пера у домовне протоколе, и ако су их њихови претходниди — стари свештеници — до своје смрти тачно и уредно водили и исправљали и допуњавали. И то проте надлежне трпеше мирно! С тога се не треба ни чудити, што су већина наших статистичких података у „Шемагизмима", нетачни и неистинити. Наше су епархијске власти па и саборски одбор одобрили парохијском свештенству паушал на канцеларијски прибор, те како није јасно речено, шта све имају набављати из истог паушала; није чудо, што су многи свештеници држали, да морају из њега набављати и све протоколе, па да уштеде, не узимаше домовне протоколе. Због тога има доста парохијских звања, у којима и нема домовних протокола. Да проте приликом своје визитације тачно обављају своју дужност, они би на све то наишли и стали томе на пут, те би било реда. Ну, пошто их много не обављају савесно, није чудо, што се свашта може наћи и по парохијским звањима и по црквама. Познато нам је доста, прота, који по неколико година и не завире у матрикуле, те с тога се у њима и не може наћи, да су их прегледали. Тако што старе проте нису чинили, ал данашњи многи чини. Приметити нам је овде још и то, да се одомаћио рђав обичај, да многи свештеници држе матрикуле код своје куће, што такође не би смело бити, и што би требало строго забранити, и не само на папиру — по нашем обичају, него да се тако што и не чини. Овај се шлендријан код нас провлачи с дана на дан, и ми са оријенталном равнодушношћу гледамо и трпимо сва та чуда и покоре, као да нас се и не тичу, па наравно и не помишљамо, какву одговорност навлаче и носе сви позвани, и пред Богом и пред људима.

Пошто, као гато рекосмо рескрипт није одредио дужности и права окружним протама, — као што није ни он, а ни у другим нашим уредбама не спомињу се нигди тачно дужности нојединих звања и лица у њима, — а оне дужности што су их дорескринтуалне власти издале, за њих се данас и не зна, а наше надлежне власти — с малим изузетком — и не помишљају, да је крајње време, да се одреди тачан делокруг и дужности окружним протама; то се усуђујемо учтиво умолити надлежне Факторе, да то ма и привремено што нре учине, ако им је стало до цркве и народа. Обилату грађу за то, могу наћи у правилима митрополита Вићентија Јовановића од 1733., а тако исто и у правилима митрополита Павла Ненадовића, што смо их 1903. у 9., 10. и 11. о. л. навели. Ако нам овамо од 1869. т. ј. од ступања рескрипта у живот, није било доста дуго време, да се уверимо, да је штетно рескриптуално наређење и у погледу великог броја скупштинара и одборника, и у погледу слободног избора председника, а тако исте и мањкавог надзора и над општинама и над свештенством; а ми се „држимо" старога, те претпостављајући и на даље „начело" народно црквеним потребама и користи: не треба да се бринемо, да то све не ће ускорити плодом, пропадања нашег народа. Ко је прави пријатељ народни, тај мора пре свега ићи за тим, да се постави јака и правична контрола и над свештенством и над општинама, што нам је у толико потребније, што смо ми народ појетичан, народ од срца, а не и народ од реда и разума. Ништа нам народ толико не туче, као велика слобода, а то с тога, што у слободи сваки хоће да је најмудрији, и да се мора његово мњење усвојити. Коме је стало до тога, да види, како ми стојимо по општинама, какав је ред у многим црквеним скупштинама и одборима, какво је стање по многим парохијским звањима и црквама; нека из сваке дијецезе наше духовно-административне, на и школске власти изишљу једну беспристрасну комисију, па из њеног извештаја