Српски сион

Стр 180.

СРПСКИ сион

Нр, 5

Ал' не можемо, а да овде овом приликом не насноменемо само то, да Његова Светост Георгије ВранковиЛ, сриски Патријарх, није мишта друго урадила за српску просвету, до ли то, што је сјшчим трошком саградита онај дпвми „Вогословски семинар"; па би тиме себи иКити и трајан сномен обезбедила у исторпјп карловачке Митрополије. А обезбејпша га је себи подизањем „Вогословског семинара" с тога, што се у њему и што ће се у њему васпитавати они, од ,,којих завпси релпгиозан живот народа"; што је њиме ноказала да и с&ма држи, да је „главна и најглавнија дужност црквеног началства, да се побрине за заводе, у којима ће се позвано лице, науком, обуком и разумном дисцигшином за добре свештенике спремпти, и да се тако спремљена лица посвете, пошљу и овласте да у извесном кругу или округу или заводу врше дужност труднога звања свога; а вршећи те дужности, да пристојно издржавање за себе и своје уредно добијају" и да је „добро спремљено свештенство, обучено, настављено, огњено у духу — дНрлгл горАцие свештенство: данас најпреча потреба наша, јер је најпреча потреба цркве наше!" („Шта се и како се и с које стране досле покушавало, да се п код иас оснује Семинарија за кандидате свештеничког реда?" Нанмсао Иларион Руварац архимандрит. Н. Сад. 1887. стр. 49.) Па и ако су на све стране Српства добро позиата мање в-пне ако и не сва, а оно главна доброчинства Његове Светости Георгија Вранковипа , српског Иатрпјарха, што пх је учинила за нросвету српског народа; н ако бар нама овостраном Српству већ само име српског Патријарха, т|)еба да буде тако поносно и свето, да га чувамо као око у глави, и да не допуштамо да на њега ико сме нападатп, омаловажавати и вређати га, а камо л' да на њега ми сами нападамо и омаловажавамо га: нашло се у Српству српских синова, којп за своју најсветију дужиост сматраше п сматрају, да га што више нападају, клеветају, омаловажавају и с њиме се тптрају, и не помишљајући, какву грдну штету наносе тиме нашем народу. Јер нападајући на Његову Светост Георгија ВранковиЋа, српског Патрпјарха, не нападају они само лично на њу, него подједно и на њено достоин ство, и ве помишљајући да ми данас и онако не мамо другог заговаратеља и бранитеља на највишем месту од свога Патријарха, ком су у свако доба отворена врата царска и краљевска, те се у свакој прилици може код царског и краљевског престола заузети за свој народ и за евоју цркву, кад нађе за умесео да се отклонп од њпх каква неправда или да им се помогне. А да реч сриског Патријарха у такпм приликама може само онда бити од успеха и користи. ако га народ његов потпомаже и с њиме држи; то је бар јасна ствар! И да нису меродавни кругови, а но најпре Његово Величапство наш премилостиви владар цар и краљ Фрања Јосиф, уверенп о значају и важности српског Патријарха, п да се поводе и обзиру и да не знају оне , којп Његову Светост Георгија ВранковиИа, српског Патријарха нападају, због чега га сваком приликом видно и одликују: ми би смо у Угарској код меродавних фактора а и код нревишњег двора били незаступљени и непознати. 0 истинигости овога, могла се уверити и радикалиа странка, када оно иза-