Српски сион

стр 172.

СРПСКИ СИОН

Б р . 7.

главица и свештевика — наравно само оних, који нам не ће да парирају, ал рушећи њиховми и не помишљамо, да рушимо и народни —, па није нам доста ни то, него хоћемо да убијемо са свим и углед манастирских настојатеља, а тиме и самих јианастира, јер кад се свету непрестано телали, како су настојатељи лонова: ко ће ићи у манастире да се моли Богу, да се причешћује, да му се чита молитва. На, данашњи је саборски одбор и онако повика, да је он за ове непуне три године издао више дневница својим члановима, но што су их примили сви чтанови ол 1875. до 1902., те не треба да даје повода сумњи и зуцкању, да и намишљене истраге имају једино ту циљ, да неки чланови дођу до дневница. Сада, после скоро две године, не да се ни на лицу места ништа изнаћи и увидеги. зашто није већи сувишак од истакнутог сувзшка. Све оно што се данас у том погледу може сазнати, може се сазнати писмено и из Карловаца. Саборски одбор има хвала Б )гу свога ревизора, па нек он мало и у манастирске рачуне завири, а не само у старе, те шго нађе неисправно ил' нејасно^ нек достави саборском одбору на даљу употребу. А што је поменути — женски — лист, у решењу министарства, у ком је кризнато сабореком одбору да му припада и контролна и дисциплинарна власт над неуредним ман. настојатељиаа, назрео нешго, „за чим је православно Српетво у земљама св. круне Сгеванове чезнуло вековима", што је рече „данас (њиме) коначно решено, боље рећи наше автиномне уредбз и одредбе о томе коначно су утврђене и освештане"; у том се мало затрчао. Затрчао се прво с тога, што се оно, што се налази у њему, налази н у устројству саборском од 1875., а и у „Привременом упуству у погледу адкинистрације, рачуноводства и рачунонолагања манастира," од 1786., те ако узбуду наши административни одбори и саборски одбори онакви, какви су до сад били, остаће и надал>е „по сгаром", а друго, овом је нриликом министарство рашило овако, а није немогуће да ће другом нриликом решити онет онако, као шго се код нас овамо од 1875. у неколико иута догађало, да су министрова решења суирогна била ностојећем закону и уредбама.

Постоји наредба н. пр. од 1873. да не може постати владиком онај, који не положи на време рачуне и чији рачуни не буду исправни, на после неколико*година видесмо, где постаде баш такав владиком и то на заузимање министрово, — мислимо баш оног ми нистра, што је издао поменуту наредбу. За нас би Србе у карловачкој митрополији најбоље било, да се ми у свему без обзира на личности, држимо закона п уредаба, и да што мање дајемо иовода миннстарству да нам буде суђаја. И кад и ако кад наступи то сретно време, тек тада се можемо надати напрегку и реду, те с тога упозорујемо данашње „меродавне" да се не занесу поменутим минисгровим решењем, и да на основу његовом не терају освету, а особито да се не поводе за нисањем оног — женског — листа, који нема данас довољно речи, да нрестави ман. калуђере-настојатеље као највеће расипнико и грабљивце. А не треба да заборави саборски одбор ни на то, да се зна за- неки "стари неуређен ман. рачун, а он се чини и невешт да га једном уреди, и ако се зна зашто. Прво нека уреди њега, иа тек после нека уређу.је друге, где их узнађе неурећене, јер ће чиме понајбоље показати и доказати своју непристрасност и да му је стало до реда. Прошло је 36. година, како смо ми Срби у карловачкој митронолији добили црквено-народну самоуправу, и за то дуго време не бесмо у сгању, поред свег тога, шчо смо преко 1,000000 круна потрошили на саборе и што смо имали на расаоложењу милијонима црквено-народних добара, створити ни једну хуману установу, и ако смо се могли од римокатолика научити и код њих видети каквих све они немају хуманих установа. Они имају разне болнице, васпитне заводе, склоништа за изнемогле свештенике, а у Загребу и пензионат за госпође. А ми, ми нисмо доспели ни да осигурамо у старосги своје свештенике, него ии из милости одр^ђујемо .јадну милостињу од 800 К, да с њом ни живи ни умру — мању но што је градски нослужитељи имају, а да и не говоримо о другиа нашим јадима. И ми се бедници још свађамо, крвимо и препиремо о програмима — програми нас не убили!