Српски сион

Б р . 7.

СРПСКИ

СИОН

С тр . 183.

0 раду се његовом може судити и овако и онако; ал' оно, шшо је он учинио за цросвету свога народа: то му морају — ма и у ееби — признати већ данас и његови највећи противниди. Југославенска Академија, коју је Штросмајер створио, и свеучилиште Фрање Јосифа у Загребу, које опет поглавито има захвалити њему свој постанак, а да и не сномињемо остала његова дела; то су тако значајна и велика дела, не само но просвету хрватског па и нашег српског народа, него и по одржање хрватског народа као народа, да ће га се с благодарношћу сећати увек и хрватски и српски народ. Поставгаи Штросмајер у својим младим годинама — у 34. години бискупом у богатој бискупији, могао је знатним нрилозима нотпомагати и усгановљавати просветне заводе, у коју је циљ издао преко 2,200.000 круна осим гато је на ђаковачку катедралу издао нреко 3,000.000 круна, а да и не спомињемо, колико је ивдао на издаеање разних књига, колико је издао ђацима, књижевницима, народним трудбеницима на свима пољима јавног живота, који су потребавали поаоћп, од којих Ш <РУ' Се. ,- лр 5 ло^лбичајукп ћ мвдгваахвалили највећом незахвалношћу — грдњом. Штросмајер је као бискуп био велики про» поведник и говорник. Особито је изишао на глас — светски — са својим говором на ватиканском сабору 1869./70. године, приликом већања о неногрешивости папе римског. Како је морао доцније — као бискуп римокатолички — да опозове исти свој говор; изгубио је много од онога гласа, што га је њиме задобио. Као римокатолички бискуп, био је — што је и ириродно — и велики католик, и католичанство је сматрао за спас целог човечанства, на и Словенства. С тога је добар део свога века провео и радио на томе, да и сви источноправославни Словени признаду папу за свога ноглавицу, што да се ностигне није мировао, док није 1880. испословао, да су словенски апостоли св. Ћирило и Методије признати и од римокатоличке цркве за светитеље. Ал' за то ипак Штросмајер није био интолерантан и нрозелита. Он је хтео и желео, као што рекосмо, да сви Словени признаду папу за црквеног ноглавицу, ал' није привла-

чио себи — као што је на жалост било и има бискуна — владика — који поједине општине ил несретнике и нропалице привлаче себи. иа чесго и недостојним и нехригаћанским срествима. Не, то му се не може пребацити, гато да је чинио, норед грдних новчаних средстава и нагаег немара, могао је чуда починити, због чега му и ми православни Срби у Славонији и Срему морамо бити захвални. Он је — гато му се мора признати — сваком приликом проповедао мир, љубав и слогу између римокатолика и православних, и док се слушао његов глас код Хрвата, нису се појављивали они немили призори између Србаља и Хрвата, који су се доцније појављивали, а на жалост појављују се по гдегде и данас и то већином потстрекавањем оних, којима је главна циљ, да одржавају раздор између та два братска народа, чији спас лежи једино у слози. Штросмајер је уз то био и велики нолитичар, а погато не спада у оквир овога листа, да претреса и његово политично деловање; остављамо другима да оцене и пресуде његово политично деловање. Ал' не можемо а да не нагласимо само то, да је он био велики Словевин, који је живео за словенску идеју. Његова Светост Г. Патријарх Георгије дала је одмах на глас смрти бискупа. Штросмајера, истаћи на патријарагакој резиденцији црну заставу, и огласити смрт његову новим великим звоном. И ми од сво.је стране не можемо, а да не изјавимо нагаој римокатоличкој браћи Хрватима своје саучешће у њиховој големој жалости, за својим великим јерархом, сином и родољубом, а овом нриликом нодједно и да их искрено не позовемо, да се једном отресу својих тобожњих пријатеља, који све и сва чине, да се подржава што већи јаз између нас и њих, гато једино гове љима и нашим проти^ницима, те да нрестану одрицати нам име и у веру нам дирати. Нека једном пристану на равноправност српско - хрватског народа у Троједници, као што је већ у неколико пути изрицано, ал' не изведено, а особито нека се заложе за то, да се изрекне на земаљском сабору а и спроведе верска равноцравност. И само ако то узраде и такви узбуду, уверени бити могу, да ће не само у право-