Српски сион

С тр . 242.

СРПСКИ СИОН

Б р . 9.

Два писма владике Никанора Грујића патријарху Самуилу Маширевићу. Приопштио Д. Р. Ваша Светост, Господине Милостивјејши! Свакојако би ми било и самом мпого повољние, да сам Вам могао био писати одма по доласку моме овамо; али вјерујте ми В. С., да нисам могао ни помислити на перо и мастило, кад сам се видио наједанпут у обитељи под ногама и над главом раскоканој и испуцаној, а свуд у наоколо или са свим празној, или отрцаним и одрпаним, полупаним и прладовитим покућанством запремљеној. У такој околини престају обично све друге мисли осим једне ове: како ће се живити у тој празнини и на тој ветрометини, где душа од стрепње, срце од стра, а глава од оштре промаје није сигурна. И то је један од најглавнији узрока, што нисам могао држати иншталацие о Духовима, као што сам мислио и желио, кад сам полазио из Карловаца, него сам ју морао одложити до Петрова, ако ме неомету међутим у гој намјери мојој друге какве политичке или домашње околности. Мајстори раде засада живо, да спасу сводове подамном, зидове око мене и таванице надамном од пропасти, и ја нечуем повасдан ништа друго, до вике, лупе и звекета зидарски, дунђерски, ковачки, браварски и седларски оруђа. Уши су ми већ заглунуле, и дошло ми је да бежим кудгод на страеу из овога стана епископског, и побегао би већ до сада јамачно у кои манастир, да се не жацам од чета хајдучки, које се врзају свеједнако око Пакраца и око наши манастира, нападајући сад на овога, сад на онога, те побијају некако и у мени вољу к путовању, и к самовању у горским пустињама. Овај час рече ми мој судац Тома Миланковић, да је уватио трокцу, од који су двоица босанци а један личанин; али то су средњи, а главни, као што је арамбаша Дошен и Бркић и Киселица, не могу да добаве. И опет зазирање от ти чета нетишти ме толико, колико ме мучи то, што ништа не знам, како сте прошли у Бечу. Мене тјеши оно увјеравање, које сам чуо из уста Вам; али знајући,

како је глатко подножје понитичкога терена, по коме корача, и на коме се окреће воља они, који унрављају привременом судбом нашом, боим се онога, што сам Вам напомињао често, док сам био с Вама. Учинићете ми дакле велику и љубав и милост, ако ме ослободите ове неповољне стрепње што скорие. Ја нетребам и неиштем ништа много од Вас. С две три речи јавите ми резултат путовања Вашег, на ћу се умирити: буде ли добар и по вољи Вашој, да се веселим, буде ли пак неповољан, да се знам наћи са оружјем моим, које стои увјек у приправи за Вас и за Ваше намјере. Мене су прошли већ дани они, у којима сам живио себи самом, сад можете располагати, и молим, да расположите, као нрвопрестолник цркве наше, са малим силама моима, као са своима! Иде нам ево и сабор земаљски, ја желим имати упутства од Вас и у том погледу, особито у случају томе, ако се Ви неби рјешилл доћи нањ. Поред царске воље, која ће давати правац дјелању нашем, желим ја освртати се и свему и на вољу Вашу, која нагиње свакојако и нагиња ће на добро цркве и народа нашега. Ја сам био увек и остајем онај, који жели, да се усредоточе све црквене и народне мисли наше, сва осећања наша, и све силе наше у првопрестолу цркве наше, и од тога усредочавања изгледам спасение наше, и напредак цркве и народности наше. То треба да увиди и искуси загребачки земаљски сабор боље, него ми, што је искусио наш народни. Добро би било, кад би могли и Ви имати дела у томе сабору; и ја се надам, да ћете имати, ако се неби препречили на пут какви запони, који би били јачи од воље и од жеље Ваше. С властници жупанијски и аристократама овдашњима још се нисам састао, па незнам како мисле радити на овом сабору, али ономању ћи се свију иоступака њиови, лагко ми је погодити, да ће први носиги у истима вољу владину, а последњи нагињати срдцем и душом преко Драве и Дунава. Што је омање, у што се брои међу домордце, то жели задржати потпуну аутономију. И мисли су изпрекрштане јако, и осећања уз-