Српски сион

Б р . 9.

СРПСКИ сион

С тр . 229.

(Ово је писмо писао Симеон пакрачкомславонском владаци НикиФору СтеФановићу у почетку Октобра 1742. из Беча, куда је био позван, као што се види из Д. прилога). VI. Преосвјашчењејши — — Ко удивленију принуждајусја, јако тол долгаго времене посјешченија от В. Б. удостоитисја немогох, приписатв невјем чему, болшеже о том жаљеју јако немошчно мње разумјеги о благополучном вашем здравии, по писму В. Б. писатому ко мње љетос јешче јако при непостојаном здравии били јесте, мњу јако того ради укосњение посјешченија јест, или паче по нестројному согласију и кореспондироват престали јесмо, без чего согласитисја (ашче и хотја) немошчно јест сотворити. Не јединоју ниже дважди мњу, но и много кратно писах Г. Б. Арадекому (Исаију Антонијевићу), подобње и Г. Б. темишварскому (Георгију Поповићу) за нестроение и рат междусобнују нашу чрез которују не точију укоризна и шкода тјелу, но и души мњу небити прошченија, ко утоленију дјело приличествујушче оказију и иут почтовни устроени пигните Г. Брат. Арадском и темишварскому о том да согласуемсја и јединогласно во једином корпусје жителсвуем јакож и јесми. Г. епископ Ненадовић со архидјаконом пришли сут здје невјем чесо ради, но слишу точију јако сказујутсја пришедши бити во имја клира и народа, коториа аз јакоже и В. Б. и Г. Б. Арадски по писму указаному мње от Г. Јамбрековича признати за таковија опшченароднија депутерти и пленипотедиали немогу, понеже в 4, 5 или 6 человјека вес клер и народ состојатисја неможет. За г. архимандрита славонискаго Софрониа судите В. Б. за Бога, јестли то истинаја правда христијанскаја из невина человјека во вина приложити и тол долгое времја на страст и страдание отложити, ТОГО ради препоручују В. Б. промотрите за њега да неизнемогает человјек и страждет, понеже до времене сего пробовали јего сут во иних винах, нињеже неимјејушче иное что симонију восписујут јему,

ја симониеју стјажает част, но смотрите Ваше Б.' взјали ви что во имја того от спомјанутаго архимандрита, ја о том в консциенции моеј надјејусја обличен не бити, ибо во имја того, ни јединаго најмалејшаго Феника взјал нисам, ниже взјати хошчу, но промотрите, и ексузирајте себе из того. Ашче восхошчете что В. Б. писати ко мње, то изволте екснедирати на Г. Јамбрековића, понеже ја надјејусја по указу јеја кр. вел. поити скоро или во армију или во епархију, а он будет знаја идјеже ја буду сигурно послати. Прочее љубви Б. и молитвам свјатим и богоуслишателним вручајушчесја пребивају, и јесм Преосв. В. Смирени во Христје Брат и слуга Епископ Хорватски Симеон Филиповић Из Беча Окт. 6. 1742. (И ово је писмо писао Симеон будимском владици Василију, а тицало се арх. СоФронију Јовановића, коме је владика славонски НићиФор СтеФановић хтео да преда своју епархију, на што патријарх Арсеније IV. није дуго хтео да пристане). ^П. Преосвјашчењејши Г. Архиереј Костајнички и Зринополски, мње во Христје пре^ љубезни брате и благодјетељу. Имјеју желание часто собесједовати писаниами с братством вашим, обаче паче иеи препинании тјажкаја и долговременаја бољезн моја, воспјашчает мја и ниње извјествују вам, јако јеромонаха Арсенија Тарбука болше инших ради оклеветанија нежели јего погрјешенија из милости и епархии моеја изринул, и њекоторија вешчи јего к њему в Комоговину по дјакону Стојану Черноевићу послах, из коих вешчеј Арсениевих једин обшчи минеј и АноФтегма ФилосоФСка книга и јешче њекоторија вешчи погинули сут, от коих книгах и вешчех Арсениевих више помјанутаго дјакона и братију комоговску испитати, и ашче обрјашчутсја, Арсенију их дати изволите, такожде и Арсенија јеромонаха медачкаго принудите, да аманет јему предати от вишз поменутаго Арсенија хоповца.