Српски сион

С<№. 282.

СРПСКИ сион

В р . 9.

§. §. 3. VI., 56. II. и 10. Ш. е) IV. кр. реекрипта од 10. Авг. 1868. Д. Р§. 3. VI. кр. рескрипта од 10. Авг. 1868. гласио је: „На овај испит — стечајни за получење парохијског званија — припуштају се само они кандидати, који су већ од три године у духовном чину, и који могу сведоџбе својих претпостављених о успешном подвизању у душепопечитељству или у другом каквом црквеном званију ноказати." На предлог владике горњо-карловачког Теофана Живковића, народно-црквени сабор у седници од 7. Јунија 1875. под бр. зап. 32. изменуо је поменути §. овако: „На стечајни > исоит тичући се кандидата на нарохијска звања, нрипуштају се не само свештеници без обзира на број година њиховог службовања, него и свршени богослови." Овај је саборски закључак задобио превишњу потврду 28. Јануара 1876. и под бр. 180. сабору достављен. §. 56. II. гласи: „Конкурирати могу на место системизованих помоћника и пароха — из целе српске јерархије само они, који су у стању показати строги црквено-религиозни живот, а к тому још и да су испит нред епархијско® конзисториом подожили." §. 10. Ш. е) ГУ. гласи: „У делокруг првог конзисторијалног одсека снадају следећи предмети: — — е) Руководи испите предуготовника за званије свештеничко, доноси суд о каквоћи њиховој и издаје им односителна свидјетелства." У синодско-саборским предлозима, гласио је §, 10. Ш е) IV. овако: „Но прописаним правилима' руководити испите оних, ко.ји су се приуготовили за чин свештенички, доносити суд о каквоћи њиховој, и издавати им дотична сведочанства — — —." Сабор је усвојио ову редакцију без дебате, а доцеије ју је одбор изменуо, сабор при другом читању усвојио, а круна потврдила. По првобитној саборској редакцији, гласио је §. 10. Ш. е) IV. јаснији -— кад би се захтевана правила донела. Из наведених се §§. види, да је у кр. рескрипту од 10. Авг. 1868. говор о два испита за оне који желе да постану свештеницима односно паросима.

Они који желе да постану — ступе у свештенство, у које се рачупају ђакони, лични и системизовани номоћници и пароси, ти иолажу иснит по §. 10. е) IV. пред самом конзисториом, а они, који желе да ностану паросима, ти морају уз то по §. 3. VI. односно §§. 1. и 7. VI. иоложити стечајни испит и нред испитвом комесијом, коју саставља патријарх-еиископ из духовних чланова конзисторије односно и професора богословије, а по §. 56. II. и. пред конзисторвјом. Кад је народно-црквени сабор 1875. усвојио предлог владике Теофана Живковића, да се могу стечајном испиту припустити и свршени богослови, што је доцније круна и потврдила; требао је учинити сходан предлог, да се и §§. 56. II. и 10. Ш. е) IV. измене односно укину. Јер, кад по данашњем §. 3. VI. може свршени богослов — из канута — принуштеа бити полагању стечајног иснита за получење нарохијског звања и пароха; кад ће онда, и да л' мора прво да га водажи и пред конзисторијом, кад и онако не ће о4ично битц више од једног дана ђаконом, а ни једног дана личним ил' системизованим помоћником ? У VI. је поглављу рескрипта доста тачно наведено, шта се сви има полагатн и како треба поступати при стечајнин испитиаа за оне, који желе да постану самосталним паросима; дочим се у II. односно IV. поглављу ништа не спомиње потање, шта се све има, полагати и како треба поступати при конзисторијалним испитима за оне, ноји желе постати системизованим помоћницима односно паросима. Ако се под конзисторијалним испитом подразумевало, да пре него што ће неко да ступи у свештенички чин, да има престати конзисторији, да га она види, је ли за свешгеника у опште, т. ј. да нема каквих телесних мана, због којих не би мсгао приаљен бити у свештенички чин, и да га испита и да се увери, да ли има нуждна духовна својства за свештенички чин и да ли је сиреман и дали зна што један ђакон, помоћник и парох треба да зна као свештеник у онште; онда је имала смисла установа конзисторијалних иепита. А имала је смисла с тога, што по досадашњем и данашњем начину избора ђакона, номоћника и иароха, односно при ступању у свештенички