Српски сион

С тр . 260.

СРПСКИ сион

В р . 10

тому олтарју со страхом достодолжное поклонение сотворјајут свјашченослужители и вси људие во храмје бо стојашчи, мњети на небеси иред самим Богом стојати, и молитви Богу, јако сушчему објешчање. Во олтарже входја, всегда прежде главу открив, и поклонение сотворив вниди, и к божественому престолу нриступив, нижајшее сотвори поклонение, и все јеже ашче во олтарје дјејеши, со всјаким смирением и благоговјением, јако пред лицем Бога ту сушчаго дјејствуј, исходјаже такожде нервјеје божественим тајнам низко поклонивеја изиди. Јегда јектенију иред свјатими царскими врати глаголеша, всегда первјеје благогов.јејно главу открив иоклонисја, и тогда на чинај, такожде скончав поклонисја и отиди. Сим же образом и јегда прикључаетсја мимо свјатих царских двереј ити, никогда же мимо свјатих царских двереј ити не поклонивсја. На конец же совершив всјак свјашченослужител и причетник церкве во своем чиње ношчное, утренее или дневное, или вечернее церковное служение, воздажд Госноду Богу поклонение благоговјејно, јако јему сие от тебе, и от људеј всјех пријатно јест. Ибо таковаго ради свјатим божественим тајнам поклоненија и во опаствје хожденија, особнују и изобилнују Благодат от Христа Бога иолучит кијждо. Олтарју сдужашчија, сие јест пономори, должен јест јереј зјело учити, јако да велиим страхом и трепетом, и всјаким благоговјением входјат во свјати Божии олтар, и свое им надлежашчее дјело сотворјајут, вједушче јако тамо присутствење Христос Бог наш на престоље, входјашчеже и исходјашче, низко да поклањајутсја. Престолаже Божественаго, пачеже самих божествених на нем сушчих таин, такождеже сосудов служебних, и иних свјашчених вешчеј, никакоже прикоснутисја да дерзнет, да не в грјех впаднут, развје свјетилников и свјешч, кадилници и иних менших свјашчених вешчеј. Чести ради божествених таин, никтоже от несвјашчених во свјатај олтар да вхо ■ дит: жениже никогда. Пономари, часто

исповједајушчисја и божественим тајнам причагачајушчисја, трезвеноже и благочестно во добродјетелех нребивајушчи. Сиј пономари должни сут: просФори, вино, воду, тимиам и огњ во олтар вњести, свјешчиже вжигати и угашати, кадидницу же и теплоту приуготовљати, и јереју но давати, олтар вес чино и часто ужести и очишчати, сице земљу от всјаких уметии, јакоже и стјени и верх кровни от праха и паучини. Престолже и жертвеник јереју тачију, диакону или иподиакону очвшчати и истирати, во јеже николиже обрјестисја на них прах или уметију коему, да некоснетсја со грјехом свјашчених не свјашченаја рука. В церквиже и паперти, пономори, такожде образи, стјечи потолок, кровли, от праха и паучини, земљуже от уметии часто очишчати должни, уметиаже олтарнаја и церковнаја недостоит на мјеста непотребнаја изметати , а ЈЗО или в. рјеку, или в неходном и непопираемом мјестје. Ксему не точију јереј и олтарни свјашченослужители, но вси благочестиви Христиане, ашче в церкви, ашче к болним несоми божественија тајни узрјат, богољепним ноклонением да почигнјут. Такожде и в храм свјати пришедше, во всјаком пјении по чину или уставу церкве клањатисја Господу в молитвах когда колико и како вси тшчателно да сотворјајут, и вачатки усердија трудов своих, молби, моленија и благодаренија да нриношајут. Пјенијаже и чтенија церковнаго во извјестии да слушајут вразумљајушчесја по апостолу во исалмјех и пјениих и пјеснех духовних, и во чтении свјашченаго писаниа, и учителеј св. церковних, и појушче Господа Бога в сердцах своих непрестано, и сего подобает јереју прихожан и дјетеј своих духовних, всегда научити, да вједјат вољу в том Божију и повељение матере своеја церкве. Вједатиже и сие јереем подобает, јако вси Христиане јединија вјери, јединија церкве нашеја, отлученија и кљатви неимушчи на себје, и покајание исповједију чисто приносјашчи, живушчи благочестно, и от духовника неимушчи запрешченија на времја: тјела Христова и крове јего с подо-