Српски сион

Б р. II.

ОРИСКИ сион

Стр. 317.

својим имањем, погото су чисто верске, иравославне вероисповести заједничке институције, имају се услед деобе до године 1864. односно 1868. постојеће јединствеие (карловачке) православне митрополије и услед успостављања са њоме равногтравне и од ње не зависне велико-сибињске православно-румунске митрополије иоделити на две раздељене млтрополије и то тако као и сво друго заједничко имање и институције т. ј. има се вековима постојећа правна и поседовна заједнпца у погледу ових манастира заједничке природе и њиховог имања у смислу под А.) приложене највпше наредбе односно у смислу IX. зак. чл. од 1868. године раскинути и од нас тражени горе наведени манастири са свима припадцима и пмањем њиховпм пустити под нашу јурисдикцију и предати у наш посед, на основу свега овога путем нашег под Е/ 2 , н Е 3 опуномоћеног заједничког правног заступника подносимо ту учтиву молбу славном кр. суду као горе наведеном највишом одлуком његовог Величанства и у допуну ове под бр. 15785 ех 1902. изданом највишом, одлуком делегованом суду: да изволи за предузимање ове наше тужбе рок одредити и на овај: Георгија БранкоеиИа, православног архиеппскопа митрополита и патријарха, карловачког становника као поглавицу и општег, универзалног заступника иравославне српске цркве и митрополије у Угарској и као председника и законитог заступника православног српског синода и нар. црквеног сабора односно саборског одбора (као управе карловачких српских нар. цркв. фондова и заклада) путем карловачког кр. среског суда на другом примерку ове тужбе; Дра. Георгија ЛетиЛа , темишварског православног српског енископа, темишварског становника, као председника епархијске конзисторије и као непосредног претпостављенога манастира Везди на и св. Ђурђа путем темишварског кр. среског суда на трећем примерку тужбе; Гаврила ЗмејановиИа, вршачког правосл. срп. епископа вршачкога становника, као председника вршачке православне

српске конзисторије и као настојатеља и садашњег уиравитеља православног манастира Меснћа, иутем вршачког кр. среског суда на четвртом примерку тужбе; Исака Дошена , архимандрита као настојатеља (игумана) бездинског православног манастира и ондашњег становника иутем новоарадског кр. среског суда на петом примерку тужбе; Стефана НиколиИа, јеромонаха као настојатеља манастира Св. Ђурђа и ондашњег становника нутем кр. среског суда у Дети на шестом примерку тужбе, нас пак путем нашега адвоката на напису позвати и по свршеној расправи парнице и на основу наших доказа које ћемо у парничним списима изнети путем пресуде изрећи: Да су тужени као законити заступници православно српске цркве односно митрополи,е, даље темишварске и вршачке православне српске епархије и као настојатељи -$®настира Бездина, Св. Ђурђа и Меспћа дужни, уз обвезу и са правиом моћп за по њима заступану српску православну митрополију, епархије манастире и све њихове институције властп и органе: 1.) признати, да су сви православни манастири на земљишту угарске круне заједничке верске установе угарске ира-/ вославне сриске и православне румунске цркве, да имање ових сачиња заједничко имање ове две цркве, на које институције и њихово имање православна румунска црква услед јерархијске деобе има једнако ираво и по томе је овлашћена тражити деобу манастпра и њиховог имања услед овога: дужни су тужени трпети, да се црквена јурисднкција над православним манастирима на територијуму Угарске међу две заинтересоване митрополије тако иодели, да се манастири који леже у пределима у којпма у пратежној већини румунскн народ станује, а који се сада налазе под јурисдикцијом и у иоседу тужених, са свим њиховим имањем из свезе са православном српском карловачком митрополијом излуче и да се утелове и ставе под јурисдикцију велико-си-