Српски сион

С тр . 382.

СРПСКИ СИОН

једва чекам онај дан, када ћете Ви смело на амвон ступити и громким гласом нама свима довикнути : Кајте се, док ]ога има дана, кајте се док милост Вишљег још над вама лебди, кајте се. 11а кад једаред очишћеном душом и скрушеним срцем, љубављу измирени, пред свети олтар божји ступимо, да од Вас са часним крстом у руци, опроштај и благослов примимо ; тада ће нам и унутрашња, жива црква наша Светим Духом разума, Духом иремудрости, Духом страха божја озарена, благословена и онако и исто светла бити, као што је данас љуска њена. Ваше Високоиреосвешшенсшво! Ви сте У Вашој здравици рећи изволели, да је ово најлепгаи дан Вагаег живота. Ја верујемдаје ово до сада нејлепши дан у Вашем животу, али држим, да ће онај дан, што сам га ја мало час споменуо, јога лепгаи дан бити, и ја ништа друго већма не желим, већ да дочекам, да Вам и тај, по мојој замисли заисга најлепши дан Вагаег живота гато скорије поздравимо. * * * Ову је здравицу изговорио приликом ручка у владичивом двору, даватом на Спасов дан приликом оевећења новооправљене цркве новосадеке, један ирипознати наш старији родољуб — ново сађанин. Да је оваздравица могла и морала изазвати индигнацију, код оног „правоверног жреца светоголтара", коме се кољиво (жртва Ор^ег) у данатњој Форми, у облику бјелице пшевице, никако не свиди, већ који би у свом реввостном правоверју хтео, да га у првобитној старој, даклеу крвавојФорми обнови, као што то већ сама реч „кољиво" каже, и код једног познатог хригаћанског, родољубивог и вародољубивог правобранитеља, коме је целог века лебдило пред очима само поштење, правда, милосрђе, родо и народољубље; и томе се не треба ни мало чудити. А да су сви остали — увиђавни гости дали за право наздрављачу и схватили њен прави смер и значај; то се по себи разуме. Фопограсј), [што је ухватио горњу здравицу.]

„Бранику". И ако смо анали, да управнику „Браниковои" г. др. Михаилу Политу, не ће бити мило, што смо у последњем броју рекли, како су постала г 11ривремена уиуства и у погледу администрације, ра-

чуноводства п рачунополагања манастира од 1875.; ипак се нисмо надали, да ће исто наше откриће изазвати код њега онакву срџбу против нас, да се могао у својим старим годпнама — човек који прослави 70. годишњицу, тај се с правом може рачунати у старе људе — толико заборавити, да ће у сгању бпти да напише и ово: — Изгледа да је „Српски сион", пошто је нсцрпео све оно, што је имао да пребаци радикалној странци сада окренуо против нас по оној народној изреци о беспосленом попу", п „Али због ове заједнпчке основе, нпје било нужно да уредник „С. с." малициозно омаловажава труд наше странке и да га назпва „хвалисањем". Пре евега и свега, ако ико г. Полит треба и мора да зпа — ако као уредник прати наш рад —, да мп не спадамо у оне беспослене попове, који не имајући посла, по народној пословици, „јариће крсге". Ми поред посла на листу, пмамо и иначе и сувише посла и то толиког, да никад од дугог времена не знамо шта да радимо. А као уреднпк и књижевнпк, треба да зна п то, — што смо у впше прилика напоменули, без да нам је ико икада доказао да немамо право —, да ми никада, од како смо почели да ппшемо, нисмо ичиј заслужни и корисни рад омаловажили, пли неистинито и малициозно навели, ал јесмо у впше пути дизали свога гласа против неиетииите тврдње и незаслуженог хвалисања. Тај нас је принцин до сада увек руководио, па, нас је руководио и при писању поменутог чланка, на који се г. Полит ополчио. Да је г. Нолит хладнокрвно прочитао исти наш чланак, и сравнио га са „Привременим упуствима"; уверио би се, да смо само пстину рекли, да г 11ривремена уиуства " нису ништа друго, до ли скоро прост превод наредбе апелаторпјалне од 1854. бр. 51., а најмање би могао упасти у још већу погрешку — не просто хвалисање —, да је „ Привремено уиуство " од 1875. што га је његова -— данашња либерална ил право рећи народно слободоумна страпка — пзрадила са свим друга работа , пошто наредба апелаторијална има скоро четири стране, а упуство, што га је наша странка 1875. изралила, има 36 страна. Нека уредник „С. с." који зна да сравњива многе ствари пз најновије повести нашег народноцрквенога живота — штамиа апелаторијалну наредбу из г. 1854. са „упуством" што га је наша странка г. 1875. израдила, али једно иоред другога, па ће се ваљда опда доказати наше хвалисан>е. и (Курсивна су сва места наведена по „Бранику".) Да цело ово прпчање г. управниково није нишга