Српски сион

бр. 20.

СРПСКИ сион

С тр . 597.

Гргур IX. папа је зановедио калочком архиепискоиу, да извиди, не постојили можда у Срему јеретичко владичанство, па ако постоји, да гледи, да га обрати у кат. веру. Исти се папа 1234. год. тужи краљу IV. Бели, да куман ко грчко источно владичанство привлачи Мађаре и Немце, који тамо станују и тамо се селе, те прелазе у грчко -источну веру, осим тога наређује паиа, да се Власима даде њихове народности владика, који ће спречити да се Власи не јеретиче. Кућа Анжујићм је увек била одана св. столици, јер само папи може захвалити, што је на престо догала. Када је велики Лауш употребио сав свој углед, да у Влашкој, Босној и Бугарској истреби јеретике, био је то излив најдубљег верског убеђења. У томе своме одушевљењу заповедио 1366. год Крашовској и Кевешкој жупавији, да поватају све староверне (гр. ист.) славенске попове и њихове жене и децу, па да их доведу пред великог жупана Бенедека ХимФија *) По томе је јасно, да за читавог његовог владања неје било у Угарској грчко-источног владике. Велзки Лауш је из Далмације довео глаголите иопове, да Србима на старо словенском језику служе службу по обредима римске цркве, и да оне становнике, који су до сад примили грчку веру, задобију за римску цркву. Ма да се расцен између две цркве још 1054. год. догодио, то се ипак разлика између грчко-источне и римокатоличке вере неје опазила за дуго, јер се и после те деобе мађ. краљеви и херцези женили са херцегињама грчке вере, а хришћанство се напоредо ширило из Цариграда и Рима; а приврженици римокатоличке вере су употребљавали грчке цркве и одежде и утвари. Под Великим Лаушем је мало олабаФејер: IX. 3. св. 543 стр. Овај догађај бележи Чапловић: 81атошеп П. 17. стр. и по њему Алек. Стојачковић Оћег (Пе б^аа&гесћШсћеп УегћаШпвве (1ег бегћеп т (1ег ^Уој\Уос1та ип<1 ићегћаир! т с1еп БапДегп <1ег ип§. Кгопе 4 стр, по садржају споменуте повеље. Архиеп. Шагуна, ма да се служи Чапловићем, ипак рече, да је краљ бацио у тавницу жене и децу. Шагуна воли, да историју Влаха старе вере представља, као дугогодишње угњетавање. ОРПОКИ ОИОН 1905.

вила веза између Угарске и северинског баната, те је с тога и могао цариградски патријарх у Северину основати грчко владичанство и 1370. год. наименује за првог владику Антима 2 ) И доцаије је постојало владичанство, но до нропасти мађ. државе дођоше кат. владике. Ма да се у зак. чланцима често спомињу присталице грчке вере, то ипак при крају 15. века већ не можемо говорити о грчко-источним владикама у Угарској. А ако се о њима саомиње, то су само старешине појединих манастира, којима је хтео краљ да даде владичанску титулу. За доказ служи, што су присгалице грчкеисточне вере до најновијег доба назив владика и митрополита узимали да је једно и титулу владичанску и онима давали, који несу били владике. У ХУГ1. стол. су православни мункачког владику звали патријархом. Ако се у изворима спомињу владике у Фелдиобу, Силвашу и Ваду, треба разумети, да су у тим местима становали манастирске старешине, којима је краљ дао владичанску титулу. Што је речено за Ердељ, то исто важи и за ужу Угарску ,Јер је краљ Фердананд I. 1552. год. назвао Владислава, пријемника мункачких владика, владиком грчког манастира св. Николе. Тако се називају и остале мункачке владике, па и год. 1561. краљ Јован П. назива вл. Иларијона рутенским владиком. Бетлен Габор 1627. год. први пут говори о мункачком владици и Јована Грегоровића назива мункачким и мармарошким владиком. Мењхарт Алаги државни судија 1630. год. о томе извештава да се власт овога владике претеже на жупаније Берег, Унг, Саболч, Земалин, Мармарош и Шарош, те ао томе са иравом владич. дијецезом. Кад је 1641. год. мункачко владичанство већ грчко католичко постало, дошло је Угоча и Сатмар, а 1659 год. Алба-ујвар, Торна, Сепеси и Гемер. (Нродужиће се.)

2 ) Јиречек: Ист. Бугара 327 стр. У то је доба назидан водички манасгир код Мехадије.

40