Српски сион

ВР. 22,

ОРПСКЖ СИОН

СТР. 655.

и својих блпжњих здравље, откида од својих уста те зида себи свој — свакако угоднији него парохијални — дом, да макар и оно мало драгоценог здравља, што му га није неудобност парох. домова сатрла, за своје старе дане сачува, ако није рад, да изнемогао спадне на месечни дар од 50 круна. Неоправдани су онда и повици на таког свештеника, што поред парох. дома у својој кући живи. Тешко пада та патња са парох. домовима нама, који смо кроз гимназију и богословију под лабавим надзором заводских лечника, и тадање управе тако рећи окаљени неудобношћу карловачких станова, у колико због нездравости њихове нисмо под извесним дефектима ступили у свешт. службу. А како ће се с њима борити будућа наша браћа, данашњи семинарци. којнма је дарежљива рука Взегове Светости отворила врата оне дивне палате са свима удобностима, — јадаће нам се они, ако и у том погледу не буду срећније будтћности. Како немило делују на одушевљење младог свештеника те немиле околноста у погледу парохијалних домова, знамо сви, а најбоље они, чији је први корак у свештенички живот водио преко порушене ћуприје, кроз разваљену или никакву капију, преко раскопаног прага у одаје парох. дома, на којима неби свештенвку позавидео ни узник по где које казнијоне. Колико је парохија са лошим парох. домовима, не можемо знати, али их је свакако велик број; — знамо пак да број парохија без пар. домова прелаза стотину! И не би нас то задивило, кад не бисмо знали, да су у тим парохнјама већином богате наше црквене ипћине. Многе од њих претвориле су се тако рећи у друштза за спекулацију, — купују земљу, зидају палате за хотеле и каване, а свог пароха пуштају да живи по којекаквим кућеринама, и да се као последњи варошки писарчић сељака. Овде не мислимо осудити црквене опћине зато, што стичу себи иметак; него осу^ујемо њихову једнострану икономију, која бн се дала упоредити са неразумним располагањем човека, који купи, рецимо, добар

капут или бунду, а иде у подераној обући или бос. Добар део крививице због оскудице парох. домова, пада и на парохе, бар на оне у богатијим цркв. општинама. У много случајева недостајало је само њихово заузимање за ту ствар, коју пренебрегоше ваљда ради „масне" станарине, или само ради тога, што имају своју насле^ену кућу, за коју не би добили толико кирије. колика им је станарина оц црквене опћине. Најгоре стојимо како свагде, тако и овде са нашим сиромашним цркв. општинама односно парохијама. За њих се нико не отима, осим по где који свештеник и то из фамилијарних околногти, или ако је случајно добра сесија. Оне су обично школе неуких администратора, какви већ долазимо из богословије у живот; школе, којих се после „прописане" двогодишње праксе и положеног стечајног испита пошто-пото решавамо. Брига о томе поред материјалних неприлика, апсорбује нам толико снаге и времена, да нам је мало или ни мало не остаје за рад око побољшања како моралног стања својих верних, тако и материјалног стања свога. Узмимо још у обзир, да су у већини тих слабих парохија у свима дијецезама до скора, а у некима још и сада, одслуживали калуђери, који нити су имали разлога, а нити су иозвани да се брину о овом по:ледњем. Па може ли нам бити чудновато, што су те парохзје у сваком иогледу забатаљене и запарложене, те наравно да немају ни парох. стана или да имају некакав; — ником није требао, нико није тражао, и на том је остало до данас. А власти ? Оне се задовољавају се параграфима; оне мисле ваљда, да су својој дужности удовољиле, кад су какво племенито наређење створиле. То није ни пола од онога, што се од њих тражи. Наређење једно треба и у живот спровести; тако је и с овим у погледу парох домова. Па ако је то било тешко, управо немогуће спровести за три године, што се и без наочари могло одмах нредвидети. — ипак смемо отворено рећи, да се то лако могло учинити за 30 година.