Српски сион

Стр. 656.

СР11СКИ СМОН

Бр. 22.

На који се начин мислило доћи до новца потребног за подизање парох. до мова, непознато је, премда је и у доба састављања Рескрипта, позаато било, да многе црквене опћине немају никаква иметка, из кога би се тај новац створио. Не налазећи одговора на то нагпе питање нити у Рескрипту нити у доцнијим наредбама још оправданијом држимо нашу сумњу, да се на подизање домова у смислу Рескрипта озбиљно мислило, те нам је у толико неозбиљније и оео наређење: да се најдаље за три године парох. домови имају подићи! Ако се до новца у споменуту сврху није мислило доћи распорезом по извесном кључу који би у многим случајевима и насилно обављен и укупљен морао бити, — за неуспех у сваком другом случају гарантује нам размаженост наших цркв. опћана, које су по истинитим речима блаженопочившег епископа Никанора Грујића „примиле из Решкрипта само оно, што им доноси моралну несрећу, . . . . а слабо се осврћу на оно што им пада на терет и т. д." Узмимо дакле, да је једино средство — бар у оним цркв. општинама, које немају иметка, — да се до новца до^е, распорез. 4000 Круна можемо узети да је доста за подизање куће по нормалу, какав Рескрипт за парох. дом прописује, ако још уз то претпоставимо, да се има у приправности земљиште за тај посао. Пренесимо се сада у доба постања Рескрипта, па знајући колико натеге имамо са укупљањем парохијала, који и у најбогатијим опћинама износи нешто преко 2000 круна — признати морамо, а с нама и ствараоци Рескрипта, да се ни у најбогатијим парохијама не би тај новац укупио за 2 године, а у сиромашнијим ни за 20. Природан резултат и таке конбинације, биле би данашње наше „станбене" прилике. Са тако неповољног закључка вратићемо се натраг у намери, да потражимо друге претпоставке, које би давале изглед на колико-толико утешнији резултат. Требало је мало више благости и промишљености у наших саборлија при ства-

рању одредбе, али у толико више строгости и одлучности у извршних власти при извршењу исте. — Онога првога није могло бити, што се код нас на решавање животних питања не доспева због врло велике галантности у располагању с временом. Половина наших саборских седница жртвује се, рецимо, адресној расправи и верификацији посланичких мандата; строго се пази и жестоко се бори, да у народно -црквени сабор не уђе каква особа непоћудна извесној иолишичкој странци, а најпосле нико и није крив тим животним питањима, што су тако малерозна, да могу доћи на дневни ред тек после верификацијоне и адресне расправе: 1агс1е уешепШшз озза! — Тфутим доспева се и ако на брзу руку, да се донесе закључак о укадању црквене свести и т. сл. — Карактеристично је, да овом приликом споменемо и то, што писац „Тумача закона, повластица и т. д " опширно „тумачи" §§. који говоре о активном и пасивном праву избора за цркв. скупштину и одбор, о „и сувише растегљивом појму" црквене свести и т. д., и ако су баш ти параграфи довољно јасни и прецизирани, а не тумачи она два параграфска кретена (§. 17. и 18.). који врло оскудно, сакато, кретенски говоре о парохијским домовима и подизању истих. Да пређемо на ствар. Кад се већ могло знати, да се за три године по одредби не ће моћи готово нигде подићи парох. домови, чему нам је најбољи сведок данашње стање, а први и прави кривац непромишљено и брзоплето наре^ење; требало је што се тиче рока подизања парох. домова, заузети сасвим друго становиште. Рок, до кога би се свугде морали подићи парох. домови, није смео бити један, једнак и општи, — него је требао бити установљен према снази општина. У колико су оне снагом неједнаке, у толико је морао бити и неједнак рок, па макар он у најгорем случају за извесне општине био 20 — 30 год. Олакшање, уз строги и тачан надзор над извршењем одредбе гаранција су за успех; с. то је баш оно главно, што не достаје