Српски сион

С тр . 698.

СРПСКИ

СИОН

Б р . 23.

граматики в Карловцћ. Во степен дјаконства во Белиградје во придворној капели во храмје свјатих Архистратиг ири в^сокопреосв. Архиеп. и митроп. Мојсеју Петровићу рукоположенијем преосвјашченим епископом Николајем темишварским јулија 25. Жил со женоју 10 лет, парохију содержавал в Карловци 5 лет. Одавде же пришел во мон. Крушедол 1756. г. децембра 23-го повељепијем високопревосход. Екселен> цији и постриглсја чрез Нахомија нам.јестника. Блаженства, таинства и заповједи знајег, духовник јего поп Петр, одјејанија монашес^аго јешче не имат, книги точију молитвеник. Постељу, 2 ћебета, један јастук. Ог фамилији: једин син и једна дшчер в Карловцје п]:ебивајет. Иредстависја 1758. фебр. 6. и погребен во обшче гробије. (Наставиће се.)

Срби сликари. (Наставак та броја 16. — 1904. год. стр. 440). СШ. Јосиф (год, 1761.) У гажанској 1 цркви изнад десне певнице виси дрвена икона Опасите.ч.ева, која је јамачно негда била престона икона на старом иконостасу, коју је доста вешгачки, и што се анатомских размера тиче и што се слагања боја тиче, живописао неки Јосиф, као што запис у дну иконе гласи: 1761. Јосифг. Парох тарђански 2 , г. Цветко Мнлић, био је тако љубазан, на ми је саопшгио, да су и у његовој цркви сачуване две старе иконе (не вели, што представљају), које је — према заиису на њима — 6. Марта 1763. г. живоиисао Јосиф. Без сваке је сумње, да су ова два Јосифа једно те исго лице. Можда ће нам временом поћи за руком да му дознамо и презиме. С1У. Георгије зограф. (год. 1768.) Године 1768. дао је неки Недељко Марковић из Каменице о свом трошку начинпти и живописати 2 певнице и певничке столове за цркву манастира Беочина, 4 иконе и 6 1 Седо Гавије, парохија манастира Ораховице у пакрачкој епархији. 2 Тарда (БагДа), парохија у будимској дијецези, мухачком протоцопијату.

слика из новог завета на певницама и столовима насликао је Георгије зограф, као што о томе сведочи славеносрпски запис на средњем столу у десној певници, који је завршен овим грчким — минејским словима исписаним потписоа зографовим: 8. Марта 1768. Диа )(ирод ти> тапинВ ха1<иартол8 Ггсорпод зографод. (Руком мене смиренога и грешнога Георгија зографа). Не знам има ли оно ти> смисла; ваљда би требало да стоји т8 (§епШу)? Према овоме раду, где је зограф слабо пазио на прописе анатомије, слагања боја и на саму историју представљеног на слици чина и догађаја, можемо Георгија уврстити у ред лошијих сликара. СУ. Григорије Поповић. (год. 1775.) Григорије је био ученик сликара-уметника Јована Грабована Чатиревића (Чатира, Четирлевића) Македонца, кога сам ја на свом месту већ споменуо. Григорије је заједно са учитељем својим :?-ивописао 1775. год. иконостас дркве манастира Лепавине у аакрачкој дијецези. Ја сам пре 10 година тај иконостас видио, и могу потврдити, да је живонис тај ремек-дело Јованово и Григоријево. Григорије је свога учитеља у сликарству у толикој мери достигао, да се просго посао једнога од посла другога не може разликовати. Обојица су била особити мајетори у сликању цветића и шара на одећама светитељскима. Григорија према томе можемо с правом уврстити у број сликарауметника. Како се Јован Чатиревић око 1767. г. доселио у Осек из Македонпје, а већ год. 1775. живописао иконостас цркве лепавинске, можемо поуздано тврдити, да је п Григорије био земљак Јованов, јер не верујем, да би Јовану пошло за руком да Григорија за 6 —7 година усаврши у сликарству дотле, да може сликати као и он, ако би и кад би Григорије био родом из Осека или из околице његове. СУ1. Јован Поповић. (год. 1838.) У манастиру Беочину налази се портре некадањег игумана и настојатеља истог мааастира — Дионисија Чупића, које је према запису на полеђини истог портрета 25. VII. 1838. г. живописано руком Јована Ноповића. Не знамо, у колико је Јован верно ставио лик