Српски сион

СРПСКИ сион

С тр . 708.

Због тога ми и стављамо свугди сво.ј знак под овоје саставе. Па пошто је и поменути чланак изишао под нашим знаком; јасно је да смо и у њем^ исказали своје мишљење о ономе, о чему смо у њему говорили. С тога сматрамо за отрцану фсазу и „Србобра новог" котура и радикалног поп Јована Магарашевића и њима подобних, којп у помањкању стварних доказа против наших тврдњи, притичу јој у помоћ, и њоме хоће да изазову код својих партизана неко сажаљење, а и да баде кривицу на „високе црквене факторе". Ако игде, код нас овостраних Србаља не може бити говора о томе, да све оно што изиђе у нашим политичним листовпма, да то изиђе са знањем и одобрењем странкиним, него то изиђе облчно са знањем и одобрењем уредниковим и још може бити 2—8 члана ако је што важније, ретко пак са знањем бар целокупног одбора странкиног. Па кад је тако код наших листова, као да за што не може тако исто бити и код „Српског сиона"? С тога изјављујемо, да смо поменути чланак „Само се цеикајмо /", ми сами написали без ичије иницијативе, те да с тога за њега сами и примамо и носимо сваку одтоворност. „Србобранов" котур изврнувши нашу тврдњу „да су носле 1860. мало друкчији детићи водили српску политпку од данашњих поп Магарашевића — — — — —, који воде главну реч у крупним политичним питањима, и изјавили своје чуђење, да попови па и по неки прота, обесив о клин и школу и цркву, сазпвају и лете по народним зборовпма, на којима држе раздражљпве говоре п о оним стварпма, о којима немају нп појма, те да је крајње време, да се једном стане на пут досадашњем политизирању наших попова, и да их меродавни упуте на свој позив и дужност", — у тврдњу, да ми и наши госнодари хоћемо, да се наше свештенство никако не бави политиком; није му било тешко, да два ступца напише против те тобоже такве наше тврдње, у којима је не осврћући се на његове софистераје. рекао и ово. „Србобранов" котур за оправдање своје тврдње, да се и наше свештенство треба да бави што више полптиком — наравно у његовом правцу, јер наше странке не једаом довикнуше оном иопи, који се усудио протпв њих што да пише „иоие! држи се ол тара! и — нозва се на свештенство код осталих на рода и цркава, где се свештенство интензивно бави политиком. Не ћемо рећи да се и свештенство осталих народа и цркава не бавп п са политиком, као што нисмо лротивни да се и наше уз вршење својпх дужности не бави у гранпцама свога позива; ал „Србобранов" котур заборавља, какво је ц. пр. католпчко и лутеранско свештенство и како оно врши своје дужностп, те као таквом и не смета му бављење с полптиком. Но, и код њпх су ваистину лоши свештеници, који се више баве с политиком, него с црквом. А како је код нас? Код нас су најлошији п нај-

неуреднији свештеници, који се напустивши цркву и школу, одадоше свом душом на политику, на поље, за које се — на жалост код нас — најмање спреме и зпања шпте. и то већином из рачуна. Ми знамо свештеника српских, чији синови када их доведоше у гимназију не знадоше из науке хришћанске ништа више, до ли оченаша. Па кад њихови с таком спремом дођоше, може се мислити, шта су тек туђа деца од њих научили. Ал ти и ако су такве катихете, за то су велики политичари који знају и поличне програме тумачити ! За катхизацију не доспевају, а за политизирање доспевају, те зато се ни у једној црквп од стране духовних власти и не опомиње толико свештенство на вршење катихетске дужности, као што на жалост мора да чипе наше властп и да цпвенимо пред туђинским властима због несавесног вршења најсветпје дужности свештеничке. Код нас се на све стране шири назаренство и безверје, народ наш материјално пропада и наше свештенство не доспева да држи зборове, да се на њима договори. како би се томе могло стати на пут, па и да се предавања држе, ал на политичне збо рове позива народ! А народ, управо његове вође — већином несвршени медицинари, правници, педагози —, они такве свештенике баш и волу, јер ако је икоме, њпма је најмање стало до вере наше, и с тога и прешручују пх народу да пх бира на добре положаје, и напада оне, који се усуде позвати наше свештенство на тачно вршење својих свештеничких дужности. „Србобранов" котур за одбранити свештенство наше од политпзнрања, наведе за пример рад св. Саве. за кога рече дословце и ову дрскост: „Позната је ствар, да је баш св. Сава стекао неумрле заслуге за српску немани1 : , ку државу и то више својим дииломатско-иолитичним радом, него архијерејским". (Курспв је наш.) Дакле баш тако „Србобранов" котуре! П кад тако има мишљење „Србобранов" котур о раду св. Саве, и смеде тако ште јавно рећи у листу, који носи наслов „Србобран"; не чудимо се што се и у своје млађано доба његов шеф није одушевљавао за рад св. Суве као српског просветитеља. Што је св. Сава просветитељ учврстио источноправославну веру у српском народу, што је уредио цркву. за коју су Срби вековима проливали своју крв, то „Србобрановом" котуру нпје ништа. Њему је главан нолитичан рад св. Саве. Та нгго не рече веселниче бар државнички рад. Дочекали смо до сада од којекаквих незналица, који несретним нашпм прпликама дочепаше се уреднпштва поједпнпх листова, свакојаких чуда; ал до сад ни један не оспори рад св. Саве на цркве ном пољу. Па кад смо и то дочекали од својих синова, не треба да се чудимо, кад се успочве на беседама св. Оава истпцати као политпчар и стављати у ред наших политичара Милегића, Нанчића, Томића, Прибичевића, Бањанина и њпма иодобне браће. Штета што нпје у жпвоту „брат Пелагић", а