Српски сион

отр. 710.

ОРИОКИ сион

кр. 24.

И пошто га је обукао у ђаконско одјејаније и приказао са царских двери искупљеном народу у нокосадској саборној светођурђевској цркви као правилно рукоположеног ђакона, са трикратним узвиком: достоит, народ му је у глас одговорио: достоит! Од оних, који су том приликом одговорили своме архијереју: достоин г б, мало их има у животу. А што их и има, то су данас старци и бабе, а тада су били деца ил млади момци и девојке. Тадашњи људи и жене, старци и старице су давно и давно отишли Богу на истину. Од присутних тада у цркви, не само да нико од народа и свештенства, него ни сам епископ Платон, нити ђакон Георгије нису ни помислити могли, да ће после 27 година тог дана рукоположени ђакон Георгије сести на темишварски епископски престо, а после 35 на патријарашки. Нису могли они то тада помислити, и ако је још тада промисао Божји одредио над њиме и једно и друго, стога, што нико од смртних људи не зна шта је коме промисао Божји одредио, какчза ће му бити будућност и како ће завршити свој земаљски живот. Но, да се изврши поменуто одређење Божје над рукоположеним на св. Николу пре педесет година ђаконом Георгијем, морао је он после 11-годишњег сретног и задовољног брака, благословеног са две ћерке и једним сином, постати удовцем, -- што је најстрашније за српског свештеника —, изгубивши своју добру и племиниту жену, а деца матер госпођу Јелену рођену пл. Тешић. Пробавивши годину дана као ђакон, рукоположио је исти Платон ђакона Георгија Бранковића 25. децембра 1856. за презвитера, који је као такав одређен био прво за капелана своме оцу пароху сенћанском Тимотеју Бранковићу, а по том за администратора сенћанске парохије, а 6. августа 1859. произведе га по закључку бачке конзисторије за проту сомборског протопопијата. Поставши Георгије Бранковић протопрезвитером сомборског протопрезвитерата са седиштем у Сомбору, у ком је уз жупанијске и судске власти смештена била српска препарандија, као млад и оран и вољан протопрезвитер, не само да је задобио својим животом, љубазношћу, савесним и тачним отправљањем својих свештеничкоцрквених дужности, љубав код својих парохијана и у протопопијату код свештенства и народа, поред свега тога, што је захтевао да свештенство у цркви и школи врши савесно и тачно своје дужности, и од општина да савесно рукују са црквеноопштинским имањем, него и код жупанијских и судских власти. А због тога је прота Георгије Бранковић и задобио љубав и поштовање и код свога дијецезана и епархијске конзисторије, те је од њих 1861. био предложен а од земаљске владе у Темишвару именован за управитеља српске учитељске школе — препарандије — у Сомбору, коју је дужност на задовољство и своје претпостављење духовне и световне власти, па и самих професора исте школе, а и самих ђака отправљао све до 1872. За то је време он не само настојавао, да професори тачно и савесно врше своје дужности, чему је најбољи доказ то, да и ако је тада течај учитељске школе трајао само две године, из тога доба имали смо, а имамо и данас још неколико учитеља, проФесора и управитеља и школских надзорника, који су служили и служе на понос и дику сомборске учитељске школе. За то је време његовим настојавањем сомборска општина подигла пристојно здање за учитељску школу, и набавила за њу нужна школска учила и остали намештај. За то је време постао тако звани „Платонеум", ког је епископ Платон установио на заузимање сомборског проте Георгија Бранковића, из ког и данас добри сиромашни ђаци сомборске учитељске и учитељичке школе добијају при-