Српски сион

Стр. 7Ц.

ОРПОКМ сион

Бр . 2б.

да драгоценом крвљу својом спере и изглади са човека прародитељски грех, којим је увређена била правда Божја. Родио се Спаситељ, да измири и сједини људе са Творцем; родио се Син Божји да их посини Богу и божанственом науком да их изведе и уиути на пут истине и правде, да им загреје срца у љубавп, коју дотле нису познавали. Најсветију успомену на дан Рождества Христова празнујемо и данас, љубезна децо, са радошћу Витлејемских пастира и страхопоштовањем псточних мудраца, испуњени вером спасења у Господу Исусу Христу и надом у милост његову и од сада. У радости Божићнег празновања и надања заборавља се беда и невоља живота земаљскога, опраштају се неправде и увреде људи, напуштају се мудровања мудрости људске, па се душа и ерце са свима мислима спаја у Божићну радост: Христос се роди! Омакд ка книини^г Еог8 и на зшли жирб в& к / мгокодјш *. Оиавд кк ккшииха Сог8 кличе и моја душа и моје срце п све мисли моје; а у љубави очинској архипастирској, желим свима вама мир, добру вољу, испунење богоугодних нада, и честитам Христово Рождество: Хрисгос се роди ! Тако чиним већ годинама, са престола патријарашког. Данас петнаести пут, баш у дане кад сам, ио неисцрпној доброти велике милости Божје, дочекао навршену и педесету годину своје смерне свештеничке службе Господу Богу. А благословен великом милошћу том, зар да не кличем Богу, зар да не певам славу имену његову, зар да му на дајем хвалу и славу? Пуно је, баш данас, срце моје, и пуеа је душа моја топле захвалности великој милости Божјој, која ме је благословила на почетку, која ме ирати и која је мени крепост живота, штит и уточиште моје на целом путу педесетогодишњег свештениковања, петнаест година архипастиретва на престолу српских митрополита патријараха. И зато: пева срце моје, и зато кличе душа моја са умилним Псалмопевцем: Љубићу Те Господе, крепости моја; Господе, граде мој, закдоне мој, који се оборитн не може; избавитељу мој, Боже мој, камена горо, на којој се не бојпм зла; штите мој, роже спасенија мојега, уточншге моје, до данас и од данас. Т(5-к гланд и вх к*ккн1 в'кки в?-! И ја сам уверен, љубезна децо моја, да ви разумете топлину ове захвалности свога стара патријарха, коју данас приносим и подижем престолу Цара Не беснога. А схватићете и потребу душе моје и жељу срца мога, да у овој посланици, отац деци, патријарх народу, кажем мисли, осећаје и жел>е, које ме ових дана испуњавају. Казаћу их, јер су ме те мислп ових дана провеле по прошлости повековног свештениковања мојега, а највише, што ћете такођер разумети, задржале ме на последњих петнаест година патријарашке радње моје. Проводиле су ме мисли моје и по садашњици цркве и народа; одводиле ме и у будућност њихову. У тим мислима освануо ми је и данашњи дан навршене педесетогодишњице и прекиде ми за часак те мисли, а унесе ме у ток прославе, којом прославише ту педесетогодишњицу они, који су осећали душевну потребу да ју прославе, поред молитве и благодарности Богу, још и хвалом мојих незнатних дела и смерне личности. Том приликом поднесене су ми честитке са свију крајева Богом и народом поверене ми Митрополије, из свију кругова моје духовне пастве, љубљеног народа. Поред усрдног архипастирског благослова, нека је и топла моја патријарашка хвала свима честитачима: и Епархијама и црквеним општинама, разним друштвима и кориорацијама, као и појединим личностима из Карловачке Митрополије. У многим изјавама честитака ваших, љубезни моји, разабрао сам и нарочито