Српски сион

Бр. 26.

СРПСКИ СИОН

Гтр . чџ .

уочио уверавање, да ће историја, да ће потомство и поколења праведно оценити мене и моја дела. Љубезна децо моја! Ако се историја ваистину пише пером истине, или ако историја, кад било, долази до иознавања свију прилика и дела, историја ће истином тога познавања осветлити и моја дела. Истина ће запалити светлост, поред које ће поколења моћи та дела потпуно видети и иознати. Моја је душа мирна у номисли на реч потомства. Савест је моја мирна и данас. ТТТ то сам чинио, чинио сам у доброј вољи и намери. И ако сам што добра учинио, учинио сам по благодати Господа Исуса Христа у мени; учинио сам по дужности, по љубави, наслеђеној у Господу. Ништа нисам чинио за празну славу и не тражећи славу од људи, ни од вас, ни од других. Ништа нисам чинио из ласкања, ништа ради хвале своје; све за славу свете православне цркве и народа српског, све радп хвале Господа, чија ме је сила на то упућивала. Служио сам Господу Богу, цркви и народу, светлом Краљу и домовини својој. Колико сам верно служио Господу и цркви Хрпстовој, судиће ми Судија Вечни, судиће ми Спаситељ Света, а суд његов праведан је, јер не гледа ко је ко; суди свакоме по делу. А милост Божја, која ме грли, заштићава и награђује за живота земаљскога, испуњава ме надом и у милост суда Божјег, за који сам спреман сваки час. Служба моја узвишеном Владару, вптешком и љубљеиом Краљу нашем Францу Јосисру Првом и милој домовини, добила је своју награду у превишњој милости светла Владара не једаред, и данас у обиљу великом. А колико и како сам служио Богом повереној ми цркви и послужио пароду српском, казују, сведоче и потврђују скромна дела моја, која нити ја могу улепшати, нити им мол^е ко год одузети што. У архипастирском, иатријарашком раду, нисам угађао људима. Јер, ио речима Великог Апостола: „Кад бих ја још људима угађао. онда не бих био слуга Христов." Можда се моја дела појединцима и не допадају. Свима се и не могу доиасти. Сви се не угледају на добро, неки и на зло. Некима је мила светлост, а други по тами ходе, и ако је свима остављено, да смо сви синови видела и синови дана, а не ноћи и таме. Људи нису једнаки, нису једног ума, једне воље, једних жеља и тежња. И зато мп никада није мисао ни наумила, нити ми је срце зажелело, да задовољим јавним радом својим свакога. Био сам увек и остаћу уверења, да је: хтети задовољити свакога то исто што и незадовољити никога; да задовољити свакога значи: изневерити свој позпв, своју дужност и свој циљ, изневериги себе и своје идејале. Или, зар није Господ Исус Христос рекао: „Тешко вама кад стану сви добро говорити за вама, јер су тако чинили и лажним пророцима" Ако савременици нису сви једних мисли, једног расположења, једне правде и љубави нрема смерности мојој, зар су такви били према мојим претходницима на престолу митрополита патријараха српских, за пуних 200 година? Нису. Ако сам, дакле, у старости својој, на патријарашком престолу српском, поред велике милости Божје, морао да окусим и многе неправде људске; поред најусрднијих дела својих, морао да поднесем и најцрњу неблагодарност једног дела савременика, зар такав неудес није био у удесу и мојих претходника ? Не говорпм ово да корем икога, или да се јадам на неудес удеса свога. Свакоме нека је, у име Рождества Христова, опрошгена неправда и нељубав мени учињена, а ја мирно сносим и подносим терет и грешност те неправде и нељубави, јер је она суђена свима на нрестолима, с којих треба да светли добро , протпв зла, пстина нротив заблуда; суђена највише, можда, на трновитом, незавидном престолу српских патријараха.