Српски сион
Год. XVI.
Број 4.
ЗВАНИЧАН ЛИСТ ПРАВОСЛАВНОГ ОРПСКОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ СИНОДА ИТРОПОЛИЈЕ КАРЛОВАЧНЕ ЗА ДУХОВНЕ, ЦРКВЕНЕ И ЈЕРАРХИЈСКЕ СТВАРИ. Ј Ср. Карловцима у уторак 28. фебруара 1906.
ЗВАНИЧНО. Рукоположени. По замолби Његове Светости Преузвишенога Господина Георгија Браннови-ка, православнога Архиепископа Карловачкога и Митрополита и Патријарха Срискога, благоизволело је Његово Високопреосвештенство Господин Епискои Бачки Мигдофан Шевић свршенога богослова Александра СекулиЛа чино и нравилно рукоположити у светођурђевском храму у Новоме Саду дана 18. ®ебруара (3. марта) 1906. за ђакона, а дана 25. Фебруара (10. марта) и. г. за ирезвитера, који је одређен за личнога помоћника у Крчедину. Његово Високопреосвештенство Госп. Епискон Бачки Митрофан ШевиФ, благоизволео је ђакона Георгија ПавковиЛа у светођурђевском храму у Новом Саду дана 18. Фебруара (3. марта) 1906. чино и правилно рукоположити за ирезвитера, који је изабран и потврђен за системизованога парохијскога помоћника у Сомбору.
НЕЗВАНИЧНО. Слово на Св. Саву говорио Никанор ГрујиБ архимандрит кувеждински у Кувеждииу манастиру 1849. године. Православна браћо! Данас светкује света ова обитељ крстно име своје, и сав народ србски с
њоме заЈедно светкуЈе о том њеном крстном имену свог првог просвјетитеља и особитог заступника код Вога, великог светитеља Саву. Ја осећам потпуну радост у срцу моме, што вас у толикој множини на овој слави нашој, у србској задужбини, пред овим светим олтаром божијим данас овдје сакупљене видим. — Као год што нема ни једнога светитеља у цјелој нашој православној цркви, кои би био већи и пречи народу нашем србскои од данашњег светитеља Саве; тако исто нема ни једне околности у досадашњем нашем изгубљеном животу народном, која би се могла по очевидноЈ својој светој важности успоредити са важности ови стари србски, народној побожности намјењени задужбина. Наша ће данашња слава тим већа и за нас важнија бити, чим већма будемо осјећали и једно и друго то обстојателство у срцу нашем. — Ја кад ногледим на вае толике, кои нисте и у овом узнемиреном ратном, и бједном времену на ово наше народно свјетковање, и на ову свету задужбину наши праотаца заборавити могли, морам са задовољством признати и исповједити, да још има на свјету пра-