Српски сион

Отр. 98.

БР. 4

ви потомака славног некадашњег народа србског, и да још и данас срцем њиовим влада оно исто чуство побожности, које је владало и срцем њиови праотаца онда, кад су са своим светитељима ове задужбине своје подизали. Данас дакле, кад смо се овако овдје састали, морамо тако озбиљно, као што су и ови дани нагаи озбиљни, мислити о овим нашим задужбинама, о данашњем нашем светитељу, и о животу нашем народном. Задужбине ове наши праотаца, као што су од постанка свога увјек имале особиту неку у животу нашег народа важност, тако су исто по згодном своме положењу у весељу и невољама, у срећи и несрећи, у добру и злу остале непрестано у најјачој свези са народом; — и, као права народна заведенија, у различитим тим случајевима биле су народу од велике користи и потребе служећи му сад за особито средство душевног његовог задовољства, а сад за једино прибје жиште душевне његове утјехе. — Времена она, кад се темељ полагао овим народним задужбинама, била су времена србског народног напретка; дани они, кад су постале ове свете обители, били су дани праве побожности србске. у којима су праотци наши задовољавајући се својом срећом и славом овога света, старали се и 8а вјечну славу, и за вјечно блаженство душа свои онолико учинита, колико се онда учинити могло. Све што су год они онда радили у ондашњем животу своме, радили су зато, да души својој мјеста код Вога задобију, а иотомству своме оставе споменике и свједоке свога побожнога живота, на које ће се оно моћи увјек угледати, и сјећати, како се треба старати о себи и о вјечности својој. За душу су они сиротињу помагали, за душу су дјелили милостињу сљепима, кљастима и просјацима, за дугау су зидали цркве, за душу подизали намастире, и њима богате дарове поклањали, а покрај тога и овдје на земљи у народу своме бевсмртно име оставили. Народне нам наше приповједке и пјесме казују, да су нагаи краљеви, цареви и деспоти држали, да нигата велико, ништа

знаменито, ништа богоугодно у животу своме нису учинили, ако нису за владе своје цркву коју сазидали, или задужбину коју подигли; — а оне свете задужбине њиове, и свете кЕвиге, које се овдје о њима читају, и данас нам ово свједоче, да су они доиста тако мислили, као што приповједке и пјесме народне за њи казују. Можемо ли се ми у овом тренутку задржати, да нерекнемо: благо њиовим душама, које су у оваким љепим споменицима за земног свог живота своје задовољство налазиле, и које су у задовољству томе и на овоме свјету напред осјећале сладост онога блаженства, из кога сад на нас са онога свјета весело погледају, и нашем се овом светковању радују. — Али задужбине ове нису служиле на радост и весеље само онима, кои су их подизали, нити су служиле за средство побожности само онима, кои су се на њи у сретном своме животу угледали; — оне су пратиле народ наш и кроз најжалостније и најнесретније вјекове сињег робства његовога: и овдје су му оне бивале више пута једна једина утјеха његова душевна, једна једина обрана православне вјере његове, једна једина сила, која је кадра била задржати у народу побожне обичаје, и у њима чисти образ и подобје славни ње гови предака. Јер кад смо од наши побједитеља, од наши тирана и мучитеља код наши кућа највећма злостављени и у побожном нагаем народном животу нападани бивали; онда смо узнемиреној нагаој савјести савјестног покоја, ожалогаћеној нашој души душевне утјехе, уцвјељеном нагаем срцу срдачнога мелема само овдје у овим светим задужбинама могли тражити и налазити. — Краљева нам је, царева, и деспота нестало, нестало је њиова богатства и господства, и ништа нам из јавнога живота њиовога иза њи није остало, што би могли били очима гледати, и по чему би се могли били у тешкој нашој невољи њи опомињити; остале су нам само из побожног домаћега живота њиовога ове једне свете задужбине њиове, у коима смо се и онда, кад су најгрозније стрјеле на православну