Српски сион

О ТР . 146.

^ГУШЈЛО. Лулал^х-в.

такога богослова, који хоће једном назаренком да се ожени. Назарени пак нонретигае родитељима девојачким, да ће их искљј чити из скупштине, ако оиа нође „за нопу и ! Мати девојачка већ замигаљала своју ћерку као будућу попадију. За све то време није ћерку своју друкчије ни звала него: „нопадија", „где је та нагаа нопадија"! И тако би дакле по свој прилици нага богословац и норед свију нротеста како од стране православпих тако и од стране назаренске, узео био нововерку за жену, да му се, када ствар ностаде јавном, не стаде с меродавне стране на нут. Те само дакле тако не ностзде српском нонадијом девојка, која је васпитана у секти назаренској, која и незна за српске народно-црквене обичаје, и ако, између осталог, бага свегагеничка кућа ваљадаје расадник, пример и чувар ленога нагаега православља. Ево и један пример чудае доследности назаренске. Једнога овдагањега тридесетогодигањег назарена син довуче девојку. Оцу назарену но вољи је избор еиновљев, али вели он: „не смем нримити девојку у кућу, јер је то крадена ствар, него нека иде она својој матери натраг и нека стоји дотле, док не стигне гкенидбена дозвола и не венча се. Девојка, а наравно и ђувегија, морадоше отићи девојачкој матери, сиромашној удовици, и етајати тамо све дотле на стану и на храни, док женид« бена дозвола није стигла и док се нису венчали. Ђувегија, бојећи се да га драга због тога не изневери а пуница не отера, скинуо беше девојачке дукате с врата, однео оцу своме на чување „ради сваке сигурности". Отац иримио дукате и стрпао у сандук. Дакле девојка је крадена ствар, а дукаги нису крадена ствар! Имена садашњих надаљских иазаренс ких вођа су сљедећа: Живан Сурдучки, Лазар Пегровић, Иван Груић и Ђока Костић. Какав степен „свегатенства" имаде који од њих, нисам могао дознати. Толико сам могао дознати, да назаренство имаде три главна степена „свегатенства": ђаконство, свегагенство и енископство. Од сноменутих старегаина назаренских Лазар Петровић и Живав Сурдучки често нутују у верским

стварима; особито Лазар Петровић, Овај последњи бегае отпутовао прогале годипе бага за време жетве на некслико дана. Ипаче је од сиромаганијих људи, коме се бага не пресипа тако, али жито је дао „на рис" да се уради, а он отигаао некуда на страну у верској ствари „да сеје реч божју Местне старешине бира скунштина „верних" из свога круга. Обично узимају оне за старешпне, на којима иримете да имају дара за проноведзње и који су иначе безнрекорног моралног живота. 0 даљем устројству њихових опћина нисам могао ништа цознати. Међу 9 старешина Срба нововераца, осим оне тројвце које г. Др. Владимир Димитријевић спомиње, т. ј. Милоша Нениног из Лока, Илије Смиљанског из Чуруга и Милана Дунђеровог из Футога, чуо сам да. су тој тројици равни по достојансгву још ови: Паја Којић из Ст. Вр баса и Лазар Марић из Каћа. (Наставиће ее.)

Школа и народно здравље. • — Драг. Драгојеви! На наше очи бивају стрлховити појави, а нико им не тражд узрока и лека. Народ умире, наша гробља еу нреиуна највише дедом, ваши момци и девојке очигледно кржљаве; како које поколење све је слабије и болешљивије. Нико не умире од јектике као Срби. Дабогме да је свему томе уврок беспримерна вчтуцаноот нашег народа у игијенским стварима Више жртвује детету кад умре, него док је живо. Оваковим речима обележио је наш један паметан Србин и родољуб народни здравствено стање нашег народа. Ове речи мора потписати сваки паметан Ср^ бин, који зна у истину „безпримерну затуцаност нншега народа у игијенским стварима". Тим пре кад зна, да има много т. зв. шарлатана, који немајући ни појма о лекарској науци, варају прост свет и лаковерни народ и лече га разним начином, а то чешће не само да не помаже болеснику, већ може и да му грдно нашкоди. па и смрт да му донесе. Тако се дешавало, да се је неки од тих шарлатана разгласио, како лечи људе од пијанства. Он је давао таквим да пију