Српски сион

С* р . 198.

стсш

сжон

БР. 7.

от старостм, и има јако 70 љета, и тако лежи сокровен, да не внаду за њега ни пријатељи страха рада врагов и заВИСТНИКОВ. (Наставиће се:) (Саврем. превод с румунског* — М. П. А. К.) * Влашки ориг. налави се под бр. 72. ех 1767.

Г о в о р протојереја Димитрија Руварца, на погребу екруж ног земунског протопрезвитера и пароха Јеиимија Букадиновиба, у св. богороднчној цркви земунској 6. (19.) Анрила 1906. Вечном закону Божјем: ,да ко се једном роди, да тај и умрети мора, — неко раније, а неко доцније —, који закон не нознаје ни у ком елучају, нити зна за какав изузетак, као пјто врло често бива код закона што их појединац човек или људи или власти доносе, да их обичпо ни сами кли савесио не врше, или их оримењ ују но својој вољи, личностима и користи, и изигравају, због чега се у свету и догађају толике силне неправде, незадовољства, несреће, па не ретао и изазивају ужасне нобуне, крваве рагове са ужасним иоследицама по читаве пароде и државе; и ти се милл наш покојниче, добра и честита старино, високопречасни Госиодине окружни земунски протопрезвитеру и пароше овог св. храма Божјег ЈеФтимије Вукадиновићу покори други дан васкрса у вече. И као што ти беше мили покојниче живот тих и миран, тако те и смрт по стиже са свим тихо, мирно и изненадно, без икаквих болова в мука, као што многе с њима постиже, у чему се према твојим годинама и ириликама огледа само милост Божја, и као награда за оно, што си давно изгубио, т. ј. свога верног друга, која би те у случају дуге и тешке болести могла неговати својски и искрено, што је у стању мужу учинити само добра и паметна супруга. И ако ико, а оно Ви поштована децо милог нашег покојника, имате повода и узрока да сте благодарни тој Божјој милости, ирво с тога, што Вам је мили родитељ дочекао тако леп век, увек здрав и

чио, а друго што ви сви имајући своје позиве и места, да га у случају дуге и тешке болести његове, не бисте могли веговати и дворити и бар у неколико заменути ону негу, коју би му Ваша поштована умрла мати могла пружити, да јој суђено беше, да га преживи. Мили наш покојник, рођен 20. Јануара 1833. у бачком селу Силбашу од сиромашпих родител>а, ковача, још као мало сеоско ђаче показиваше вољу и љубав к свештеничком чину, те по свршетку основне школе у месту рођења, даду га родитељи — усиљавајући се — у гимназију врбашку, у којој беше у то доба знаменити директор и нроФесор Годра, коју с одличним успехом сврши, и још као гимназиста појао је у цркви за певницом. По том сврши са одличним успехом 6. разред у Осеку, 6. у Баји, филозофију 7. и 8. разред у Пешти. По свршетку ФилозоФије, дође мили наш покојник у Кариовце у богословију, коју такође с одличним уснехом сврши. Дошавши у богословију, одликовао се мили наш покојник како својом озбиљношћу, животом и спремом од осталих својих другова школских и уживаше необично поштовање и од својих проФесора и од другова и од карловачког грађанства. Као дете, који сам дошао оне исте године у Карловце у немачку основну школу, које је дошао и мили наш иокојник у богословију, сећам се и данас живо, како смо и ми малишани имали велики реншект од њега и са страхом скидали му капу кад бисмо га где срели и на часу пјенија, већином гледасмо у њега, чудећи се његовој озбиљности и достојанственем седењу. Мили је наш покојник још као богослов изишао на глас и о њему је још оц оно доба српство водило рачуна, а томе је допринео доста и његов говор, што га је говорио 1853. нри погребу јединца Васе сина бачког владике Платона Атанацковића, који је говор шгампан био у „Седмици".' По свршетку богословије, буде мили наш покојник изабрат у Каћу за учитеља, за тим иосле кратког времена постављен за проФесора у сриској новосадској гимназији, коју је дужност на велико задовољство у-