Српски сион

Ст1>. 236

СРДСКМ сиои

Бг. 9.

Генадијем ВасиКе.и и свештеииком румунским из Ачнли — Јованом АврамовиЛем. Како смо и прошлих годов јединоми сленим согласијем православнаго исповје данија всјех нас обшче в тјажкој нуждје закоњеј в гарпљевствје венгерском в предјелу транзилвавском обрјетајугачимсја чрез полномошчнаго в дјејствје честоаго јсреја Јоана, иже нам законој потребје искомој всеподањејше и всепокорњејпте попрошеније нас и чадов наших пред свјатјејшвм троном јеја Императорскаго Величестпа извјестило се јест. Тсго ради ипак дерзајем и вопијемо не отринути нас јодиновјерних својих, и конечному погубљенпју непредајте сво јего же благочестија лишитисе и в поглошченије не насишченим непрепустпте^ Како недакно из покорњејшаго нагаего прогаенија в закоње и црквам нагаим православним насилија имугачаго сљедователно чрез обгачаго согласника нагаего всеподањејгае за једну комисију предложилисмо, и пак просвмо у којеј комисији просимој особствена два комисара благочестиваго царства Всероссијскаго на трогаак паш особствениј нам отдаровати всеподањејше просимо. А вини сљедоватељнија ради вјеројатно крјепостију состојанија в православној вјерје, иже би в присуствији благочестнваго царства Всеросијскаго (комисаров) отступивших от благочестија својего, чрез немалаго насилија себје пак правовјерне слободно исповједати возмогли би. Отнељеже ошчутихом повод унитства помежду нас, многии православни војујугачии на против унитскаго обичаја, по узах и темвацах разни мучими смерт вкусили, а својего благочестија отступити нехотјели, а и в заточенијах за вјеру православнују разслатих, јелико свјашчених лиц, сице и мирских доволно, котори нам и до днес нослишни, камо разсјејати сут отци и братија наша. И сије всеподањејгпеје и плачноје прошеније наше во јеже би нам законаго пастира и Архијереа правилно посвјашченаго из неизцјењенија матернија

милости јединовјерним својим подаровати јсгоже наш полномогачник обгачиј јереј Иван предјавмт а то јест честњејшаго ексарха Славонијскаго Генадија Василијевича, који је при правоолавному Впископу Софронију Јоанновичу Славонијскому јешче из дјетства в службу Еаископску взјат и всјакому доброму искуству, вјери, благочестију же и црквам свјатим бодри подвижник и обхожденије же јегово честноје житије, и вјерноје закону православному служеније всјем нам д« бро извјестно јест. Јегоже ми јединодушно просимо нам за Епископа закоН' наго посвјашчати и всемилостиво подаровати нам, с коим без далшаго во вјерје православној сумнителства утјешатисја будем. И в напред Епискони нагни, котории нам бивати хошчут всепокорно просимо что би непремјено из благочестија Всеросијскаго јеја императорском величеством даровати се могли. И тој Епископ наш православниј в духовних својих вешчах в сих от свјатјејшаго Синода Всеросијскаго правитељства своје да имат, а не от карловачкаго Архиепископа, вини сицевија ради: что Епископи наши православнии, котории бивали у Транзилванији, карловачким архиепископом непосвјагачалисја, но Архиепнскопом Каравлашким Епископи нам посвјатчавати. С којнм образом и државни цари нам у прогаенију нашему јесу отрекли, что нам Епископи не бивали от Архиегшскопа карловачкаго, тако и в напред да не будет. За које ми иному кому припасти, и зачишченија болшаго просити невјеми развје јеја Императорскому Величеству, милосердствовати на нас јединовјерних своих. И да би просимиј Епископ наш посвјашчен на време отредитоје с комисари у истому числу вкупје находитисе могао, и јелико свјагаченство. а и Христијанство својом собственом вољом и њему Епископу хотјашчеје всеусердно принасти, да би могл примити Свјатјејшиј Синод в том всјех нас јединогласно вопијушчих услигнати усердствујте, да би и ми у својему животу православнаго и зако-