Српски сион

(>. 10.

СРПСКИ сион

С *р. 265.

растења и множења благостања и броја иарохијана. По томе дакле начину иоступања не би имало места изрично, опредељено клдсифици рање парохија већ у аапред; него би се имали парохијани наредбом већ сад распоредити по кључу порезном, т. ј. на колико који изравног нореза плаћа, изрично у класе сиромашну, средњу и имуДну, те определити именито своту, какву би свава од тих класа од брачног пара имала у известно време пароху своме, било то у рани, било пак релујирањем у новду по цени ране у време жетве — издати у име бира. Вредност тога бира не би нигди смела мања бити од 300 Фор кад би се у новац иретворио, и тах 800 ®ор. поред уживања иарох. гтана, сесије или накнаде за њу, и огрева, био би онај минимум дотације једног троха , поред кога се и најмањој општини, која би кадра и вољна била, исту дотацију давати, има дати душепопечитељ Висина плате пак у већим и могућнијим општинама зависи од величине труда око душенопеченија, а овај од броја душа, величине и положаја места и других околности, с обзиром на које ваља да се свештенику осигура така плата, која с једне стране превазилази онај горе постављени минимум дотације, с друге стране ба нак сходна била величини труда пароховог. (Свршиће се)

Патријарах Рајачић и кнез Александер Карађорђевић. Д. Р. ' Каде се оно у иочетку 1857. кнезу српском Александру Карађорђевићу родио син Ђорђе; тада му је патријарах српски Јосиф Рајачић писао следеће писмо. Свјетлом Књазу Србском Александру. У Карловци 14. Јануарија 1757. Свјетљејши Књаже Милостивјејвши Господару! Не могући лично моју радост приликом благополучнаго пор.ођаја пресвјетле Госпоже Књагиње изризити, узимам си слободу то сродством иера и папира учинити, и на подножие иревисоког престола Вашега положити. Нитко несумња, да је посље 400 и више

година от порабошченија Сербие храбри Черниј Ђорђе темељ положио избавленију њеном. Ја сам онда био овде младић от 19 година, и да ме није љубов к наукама везала, ништа ме друго уставило неби, да не отидем под Његову у Шумадии вијућу се заставу. Ничим мање молио сам се крјенко Вогу, и питао сам у мом срцу ватрене жеље, Да му Бог да на враги побјвду и одољеније. От оно доба име овога сербскаго Вожда и Јунака, било ми је мило и драго, и могу рећи, свето. А кад је ВЈеоград на јуриш узео, желио би му био круну Душанову на глави видјети. Кад 1818. године Он са Вјеоградом наде, нитко тужнии и жалостнии от мене! онда сам већ био Архимандрит, и осећао сам живо и Његово и народње нешчастие. Ја сам свагда грозне сузе проливао, кад би се год жалостна пјесма у друштву пјевала: „Покрај Саве крај бедеша , ; Вјеограда изгубљена, „Црни Ђорђе сузе лие, „И за родож пр'са бие"; А кад би она, мислим, задња строфа запјевала: „Тећ ће вода, куд је текла, „Штоно Сербска мати рекла"; онда би ми лакше на сердцу било, и нека зрака, благе надежд« синула би ми у души мојој, и ваиио би из дублине сердца: „Дај Воже и срећа јуначка!!! Ево хвала Богу! тече вода, куд ,је текла; сједи на сербским књажеском престолу храброга избавитеља Сербије Црног Ђорђа рођени син Александер; расге и плоди се по милости Божијој Његова славна лоза, и објећава красној Сербии бољу, љепшу и славнују будућност!!! Ја се из свега сердца радуеа о рождеству и трећега књажевића Георгија; желим, и Богу се молим, да му Бог да свагда постојано здравље, дичан возраст, дједину храброст, отчину мудрост, материну љубкост; да буде крјенка потпора нрестолу, у боју за отечество силан и ненобједан! А Вама Свјетљејши Књаже! и Свјетљејшој Књагини желим совершено здравље и задовољство, мирну и шчастливу владу, искрену преврженост свију Србаља, да свевишњи благослови сва Ваша блага намјеренија и предпријатија; да Вас сиодоби видјети избављене и оне тужне Сербље, кои јошт нод тешком агар-