Српски сион

С тр . 330.

СРИСЖИ оиом

кржљавија; да се чува раскоши: да штеди па да и омладину штедњи иривикава и нарочито је унућивао г. епискон парод, да снажи и ојачава евој рођени суд, о свему оном што је Вогу угодно, лепо, добро, нраво и упутно, те да у животу своме умеју свагда радити оно што се слаже са божјим, човечанским и државним законима, и онда је ту јемство, да ће у народу све добрим пугем ићи. Народ је ову лену и пријагпим звонким гласом говерену беседу с највећом пажњом саслушао и на крају исте поздравио је г. енископа бурним и одушевљеним ускликом „живео"! Из цркве се уз нојање дечије ишло нрво у мушку, па у женску школу и ту је пред г. епископом држан с децом мали исиит из науке о вери и још неких предмета, те декламовања и певања. Г. епископ је и деци изговорио врло лепу иоуку, да буду у сваком ногледу ваљана и примерна и да слушају своје родитеље и ноштују све сгарије. После испита одржана је свечана седница црквено-школске опћине. Прво је г. енископ прегледао званичење у свима огран цима опћипским као и званичење парох. звања и изразио задовољство у оном што је добро било, а дао потребна упутства у оном, што је још требало. Поучио је народ, да послове своје цркве и школе сматра као светињу и да све и сва чини, да унапређује опћину морално, материјално, и просветно. У седницама да избегавају свађу и протеривање, наго да се лепо и озбиљно, својски и братски саветује о свима опћинским и школским стварима, и да као мудре старешине дају леп пример и осталим људима у селу, како треба да се нонашају синови једнога народа један нрема другоме. Г. епископ је лепим речима метнуо народу на срце, да избегава бескорисно тужакање в парничење. У многим опћинама људи се св^ђају због ситница, а дотле опћа ствар страда и пропада. Са своим тужакањем наносе много посла и епарх. управи, која, морајући да расправља многе ситничарске спореве, одузима драгоцено време од многих других врло важних и ко-

рисних послова, од којих би било много више користи за онће ствари. У свима оићинама, где је г. епископ био, и беседе у цркви и иоуке у школама и у свечаним седницама кретале су се у напред изложеном кругу идеја и савета. Но и ма да су поуке доста сличне биле, ипак је свака беседа била по нодели и у Форми друкчија. Говорила их је све ватрена, хришћанска и родољубива душа нра вог народног архипастира, која се прво став 1ла у сагласје са струјањем мишљења и осећања слушалаца и онда тако излевала, како би интересовање у иублике свагда све живо нратило и нримало. Утисак је свагда био нотпун, јер лен, округао и јасаи глас и течан говор даровигог говорника, добро психолошко око некадањег вештог нредавача -проФесора, који зна докле је будна пажња у слушалаца и који познаје гајне, како се оживљава та иажња и згодним модулацијама гласа и занимљивим извађањем теме — све је то припомогло, да су беседе и поуке, — поред свега тога, што су трајале скоро свугде преко једног часа и садржавале савете и поуке, који и које су иначе терет понекима, јер их кад што за прекор па и опадање сматрају, — ипак свугде с највећом нажњом сислушане и с одобравањем примљене. После овако обављеног званичног дела визитације, у свакој опћипи бивали су обеди, вечере или закуске, — обично у парохову дому — па тако је и у КетФељу било. Г. епископ, у чијој су пратњи били ту г. др. Георгије Зубковић, патријар. синђел и и епарх. бележник и Љубомир Лотић, пр. шк. реФерент, одморио се ту за кратко време, па онда се у великој пратњи КетФељчана уз пуцвању прангија и звоњење звона кренуо према манастиру Бездину, где је било одређено конаковање првога дана. Пу т овај води кроз село Мунару. Ту се до скора једва знало да има — Срба услед немара старих, били се готово сасвим пороманили — а сад се заузимањем брат ства манастира Бездина на челу са вред ним архимандритом впреч. г. Исаком Дошеном а уз номоћ и енарх. управе и нарочито од кад је савез узео манастирску земљу и дао је под закуп околним сри-