Српски сион

образложено стручно мишљење и предлог у овом питању, што је донесен па заједничком састанку наставника свију наших виших дев. школа одржаиом у Сомбору 1. и 2. јулија 1905. Предлог тај заједно са образложењем му штампанје у „Школском Одјеку" и „Богословском Гласпику 1 ' за 1905. годину, а стручна оцена тога иредлога у „Богосл. Гласнику" за 1905. г. (књ. VIII., стр. 196.) По томе иредлогу за реФорму наставе о вери заиста би се имала учинити иромена како у градиву тако и у распореду градива по разредима, а у свези с тим имали би се написаги и нарочити, нови учбеници. Али сомборска наставна основа не подудчра се ни с тим иредлогом. Шта је, дакле, постигнуто овим и оваким одступањем оц ностојеће иаст. основе? Какво уаапређење наставе зацвло пе, Али је међутим ностигпуто то : да се ученицз 1. и II. разреда сомборске срп. више дев. школе, кад би се сгрого узело, не би мо гле без пријемног иснита примити и уиисатс у II. и Ш. разред срп. виших дев. школа у Новом Саду и Папчеву. А ие би се могле прлмити и уписати због тога, ш го пису у I. и II. разреду свршиле из науке о вери све оно, што је за те разреде прописано, а без чега оне не могу паставити оно што управо нису ни иочелв. Ето, то се постигло одступањем од заједничке и уз то још увек тсуноважне наст. основе. А то нити има смисла, нити оправдана разлога. Надамо се ипак, да ће идући Извешгаји ових школа показивати вишејединС1ва и једнакости међусобие, што друкчије управо не би ни смело бити.

Хвала Богу! д. р. У каквој је опасности или што би рекли браћа Хрвати ногибели био приликом изборне и као што рече „Нови Србобран" народне скуиштине у Валпову, омиљени од небирача у Даљском изборном котару г. Јован Магарашевић, парох чепинско мартиначки, несуђени иосланик коалиционаша у Даљском котару; могу се читаоци уверити из следећег. У недељу је 11. о. м. одржана у Валпову

изборна скупштина, која је имала истаћи др Ивана Лорковића за посланичког кандидата за котар валповачки. На исту је догаао цвет коалационашки, као кандидат Лорковић, на др. Шурмин, па др. Франко Поточњак, па Свегозар Прабачевић, па Јован Бањанин, па Љуба Бабић Ђалски све но избор коалацаонашки посланица но оба сабора; и је л' чудо, што тако леиу прилику није мо гао пропустити отац Јова као нарох мартиначки*, да се и он не нађе у тако леном друштву хрватских нанредњака, пошто је и он српски напредњак — не понут србијанских наиредњака, него хрватских. И ако је г. Јово знао, да је омиљена личност у своме селу и радикалском народу ; није знао, да је тако исто омиљена и позната личност због свог „цврсгог" полигичног начела и уверења и љубави спрам свога милог народа и у „Шокадији 1 ' камо спада и Валпово. А о томе се уверио реченога дана у Валпову, где су га из валповачког котара шокцц данашњи Хрвати — угледавши га као оно белу врану међу онорбењачком господом, дочекали са урнебесним живео, ил' као што „Рокге1" рече „ударио је сав народ у дуготрајно клицање : Живио!", забо;;авивши, да га је до јуче називао „влашким попом и и нљувао за њим, као и за осталим српским поповима, а кад је г. Јова довршио свој говор, сељаци га бурно ноздравише, вичући му: „Тако говори народ ни поп !" И од веље радости и восторга ма л' га што но реч не ноједоше, и да то учинише, шта би наонако ми сирочад радили без нашег пои Јове ! Ко би нас на зборовима заступао и бра нио и ко би нашем народу рекао чисту истину „даје у нашој цркви госиодар народ", ко би нред шокадијом — молимо читаоце, да се овај израз не узме за исмевање. јер као што је наш народ и до данашњег хрватства у Славонији, тако и данас зове народ око Валпова шокадијом — ка ко треба из руку „Даљског" патријарха одузета црквена имања и дати их народу, а њему нека се даде плата, пошто то интерес народни захтева, а тако исто и манастирска добра од калуђера, и дати их такође народу, иошто они више нису расадници народне свести , те их због тога више и не поштујемо, те ћемо и њих уредити ! и како треба оделити цркву од државе те цркви дати што је црквено, а држави државно, и наравно да г. Јова под црквом подразумева народ, а не јерархиу која је по учењу наше цркве позвана да уиравља црквом. Како и „Нови Србобран" и „Застава" за добро нађоше, дп прећуте од својих читаоца говор поп Јовин у погледу даљског спахилука и манастирских добара, сад било што се сетише оне народне „без лудог брата нема осве * „Рокге1" навива га по Фидијаду Мартинцима, који спада у вадповачки ивборни котар парохом мартиначкии