Српски сион

Бр. 16.

СРПСКИ (ЈИОН

С тр . 447.

а ми љубазни брате о тому нерадимо, него радимо и мислимо о свакому добру опгпчему и ми смо прежде нисали и обешчали оному хрћавому ексарху Вићентију, шчо му нисмо досле обешчали прво прилично владичанство за њега унапредак случи се праздно, окром Јенополие и наше архиепископие, да ће бити његово, истинито текма нека нам више недосаћуе. за то ако в. б. имате љубов к нами, пишите му нека иде овамо како смо му и ми писали, теће се договорити с народом шчо год остали архијереах и свега сабора о тому договор и воља буде, и ми ћемо, толико нека иде овамо, ако ли тако он мисли шчо силом и нами да натрупуе, како му некои да речем наши ближни пријатели и повлаћују и на горе зло како се види тамо његово и наговарају, да се нами и нашим привилегиам опшчинским и толикому народу срамоту чини, прјемилостиви бог онога нека обличи и посрами, пред васеми људми, кои толику смутњу и конФузију чини Наведено овдр под VI. узели смо из „Споменика" XXXIV. српске кр. Академије из нашег чланка: „Мојси.је Петровић, митрополит београдски 1713.-1730." VII. Писмо генерала осечког Петраша митрополиту Вићентију ГГоповићу за избор СоФронија Раваничанина. Много припошчовапи г. архиепископе и митро-полите србски. Вашего господства книгу од 21. Феб. писану, примио иесам, и у истој разумио вашу достојну желху (жељу) кои ју ради посвечениа ново одабранога бискупа г. СоФрониа Раваничанина имате, ради кои је по нашем обечаниу и јесмо веч писали славном двору цесарском, али само вашему господству добро знано јест, да тако човек немора одма одговора одозгоре добити, коие док примимо у пут вашем господству обзнанити очемо, а међу тим допустит несмиемо да бисте нхему (њему) посвечение дали, зашчо би могао чесарски двор толико мени, колико вашему господству у немилост велику примит, него валха (ваља) чекати на премилостиву одлуку, коју чекајуч божиом препоруком остаем

Моме млого припошчованом г. архиепископу и митрополиту српском У Осику на 25. Фебруара 1722. В. с!е Ре1газ т. р. УПТ. Остоја Текелија Поповић, обркапитан поморишке краине, пише митронолиту Вићентију Поповићу, достављајући му понуду архиђакона арадског СоФронија ако га постави за арадског владику. Преосвешчењејши и словесњејши г. г. архиепискупе и митрополите Словено српски нам же милостивни благодетељу. Особито пишем вашему преоевјашченству ако би поволно било, како јесмо се известили от писанија вашега да претендируе Викентие у Бечу позаради сега владичанства Јоанополскаго, али ми сад толико знамо ни поједном начину неможе то бити да би нам Викентие наш пастир био, ако ћемо све свое добро упустити и наше главе погубити. ми га приватити нећемо, нити ћемо га познавати за владику, а и нему смо тако у Беч писали книгу особите и у кригсрот другу. И друго исто шчо смо чули, доисто Викентие хоће бити унијат под властију митрополита белиградскаго, и чулисмо, доисто ради дан и ношч београдски митрополит у Бечу да би Викентие био под властију негову, зато ми сви оншче велимо и говоримо пред господином нашим генералом да волимо све свое изгубити имание него унита Викентиа за владику познавати, и ако онај наш неможе бити (т. ј. СоФроније Раваничанин) кому јесмо дали печати, ми другога нећемо, него ваше првосватителство ви сте наш Архиепискуп до наше капле крви. И ћенерал наш Коза како видим и чуем како говорио, ја хоћу вама вз повељением царскаго величества и заповестију владику наместити от вашего грчкога закона кога цесарски двор нареди, а други ако ће и десет доити на владичество них свих хоћју изтерати, и ми смо ћенералу обрицали 200 дуката да патрон буде врдничанину, али видим слабо пријања и ради, и свакојако јесм гледав и други код нега оФицири изпитивао, кому патронуе, али кажу му и