Српски сион

0 *г. 490.

српски сион

Бр. 17.

забораве да они живе у народу, те кад њихов народ — нарохијани — виде, да нису добили оно, што им се обећавало/нек не забораве, ? шта отуда може изићи. А особито бисмо их упозорилн, да не сладе народу „Даљ", јер народ научен на тако јестиво, кад увиди, да до њега не може доћи, него да уз мора с&м издржавати свештенике своје, омрзнуће на њих и отићи у назарене, као што и ради. Имате Ви браћо много зећег и нужнијег посла од тумачења радикалских и самосталских програма. Угледајте се на католичко свештенство, како оно чува своју веру, и како врши своје дужности. Ми знамо једног од Вас, који држи говоре о прогресивној норези, а у цркви при јектенијама не зна да разликује множину од једнине. А знамо њих двојицу, чији синови када их доведоше у I. разред гимназије не знадоше ништа више из катихизиса д"ли оченаша, а очеви су им највећи радикали. У место, да наше свештенство држа зборове и договоре, како да се стане на пут безверју код нашег народа, оно се измотава гјо политичним зборовима, а не виде јадници како странци купују српске куће и земље. Други је циљ обдржавању повереничких скупштина помисао, да се може скорим сазвати наш народно-црквени сабор, те како поједини свештеничко-световни саборски штребери, не смеју јавно казати, народе: ми смо ради да нас бираш за иосланике; то се удружише браћа једномишљеници, те на повереничким скупштинама држе „заносне" говоре — већином народни попови — и о автономији народно-црквеној, сладећи народу, какво ће благословено стање наступити, ако при избору носланика изабере радикалне посланике, да на сабору застунају спасоносни радикалски програм. Па као што светина и народ не разуме и не схваћа оно, што му се на зборовима и скупштинама говори о политици; тако не разуме и не схваћа ни оно, што му се говори о народноцрквеној автономији. Радикали а и самосталци су метули у свој програм туште ствари, што се не дају извести, и њима су при грађењу програма лебдели пред очима једино звучећа слободоумна начела, а ни мало се нису освртали на праву корист наше цркве и да су једном и они увидели и дошли до уверења, да нас бар на овој страни једино

може наша црква одржати и очувати као Србе, као што нас је одржала и очувала од Косова до данас, те да се сви окупимо око ње, и на стојимо да што спремније и родољубивије свештенике узимамо и углед им ијплив у народу подижемо. И нама није доста ни то, — а особито радикалима — што поједине свештенике наше, који и ако су много бољи од оних, које они као своје нартизане уздижу, немилице нападају и грде и углед им понижавају, и то све само с тога, што нису њиховог политичног уверења, што исти хваљеници за неку среку сматрају, а не виде јадници, да се тим нанадајима руши и њихов углед, него тако постунају и са својом поглавицом црквеном Његовом Светошћу, и високопреосвештеном г. г. Енископима. Који не ће од њих да онако игра, како му странка свира, код тог се види и најмањи трунчић у оку, а који хоће, код тих се не види ни балван. Од многих примера навешћемо само овај пример. Недавно је издала наредбу темишварска конзисторија односно административни одбор на свештенство и општвне, да свака црква има набавити нов антиминс, за који има дати по 3 дуката, те и ако би та свота имала припасти г. епископу др. Георги.ју Летићу, на основу § 22. 5.) Деклараторије од 1779.; он ју је наменуо за њиме установљени фонд „Фонд Високоиреосвећеног Г. Енископа др. Георгија Летића за иоди зање свештеничкога и учитељскога подмлатка". „Застава" је, кивна на г. Епископа због Меленаца и избора еиархијских скупштинара у в. кикиндском протопопијату, једва дочекала ту прилику да нападне на њега, те да тиме паралише и ослаби оно одушевљење народно при освећењу барјаку у В. Бечкереку на велику Госпојину, и на путу од Темишвара до В. Бечкерека. Па како је недоследна при своме нападају! Она замера г. Еиископу, што по поменутим наредбама свака црква мора узеги нов антиминс, и за њега онолико много нлатити, који по дућанској цени — рече — не стаје више од неколико круна, и да овамо од рескрипта енисконима не принада номенута деклараторијска такса за антиминсе. На основу тих својих тврдњи, подврже она потсмеху горњи фонд и поменути дар г. Епископа^