Српски сион

СТР. 4 ?4.

СРПСКИ СИОН

КР. 1<

Дечица у нашој новоотвореној гаколи молиће се свемоћном Творцу за живот и здравље њеног највећег добротвора, кличући са онима, који правилно са својим очима гледају на ово велико дело Ваше Светости: Живили дуго и много — и хвала! Никола ЛалиБ с. р. „ Матија Кикановиб с. р. перовођа. V • > иредседнк.

М и с л и Никанора Грујића о оеобинама и мишљењу ерпеког народа. Д. Р. Наспоменули смо једном приликом, да ћемо изнети неке мисии блаженоупокојеног владике НиканораГрујића: о соједиаим особинама и мишљењу нашег народа, што овим и чинимо. I. 0 сеоби нашег народа. С почетка одма видилисмо, да близу 40000 српски породица оставља свој завичај, и прелааи у ове земље. Чудна је судба народа ма кога, крји мора своју отаџбину у којој је постао, одрастао, и ва коју се навикао, оставити, и нова селишта тражити, особито така селишта, која треба најпре очистити оружјем од непријатеља. Ова је судба народу српском толико грознија била, него ли што би била ма коме другоме, што је народ српски у љу бави к своме завичају, и к својим обича> има много њежнији, него ли икоји други народ. Оно мјесто, гдје се Србин родио, она поља, на којима је младост своју провео, оно дрвеће, с којим је и иокрај кога је одрастао, оне брегове и долине, по којима су се одзивали гласови на пјесме његове, оне гробове, у којима почива пепео његови отаца и праотаца, и које он сваке године барем по јецанпут прелива с највећом побожношћу; не сматра он тако као што су у јестеству своме, него јих сматра као знанце своје, као пријатеље и побратиме своје, као највећу светињу своју, и теже се растаје с њима, него ли други са највећим добром својим.

Народу се српском сад требало са овим свима друговима растати, и свој мили завичај оставити; и овај му је растанак у толико још тежа био, што га је овај опомињао и на некадашњу славу његову, и што је у спомену овоме на оним истим мјестима оплакивао изгубљену величину своју, на којима су нредци његови у величини својој пред свјегом чувена и виђени били, и с проливеним сузама одлакшавао је тузи својој, и тражио у њима срцу надежде, која ће га поткрепљивата. II. 0 црквеном животу народном. Народ је наш најјачи био у црквеном свом животу. Његово је постојанство у вјери било као најјача стјева, о коју се је стотинама гвоздени бродова дворске политике поразбијало. Он није своју побожност показивао трчкарањем свакидашњим у цркву, нити бројењем колико је оченаша на дан очитао, него ју је изражавао у нодизању и крашењу цркви и кула, крстног свога имена, и у другим црквеним обичаима. И чим је већу цркву и већу кулу био кадар сазидати, чим је цркву изнутра а кулу споља љепше могао украсити; тим је већма изадовољио чуство иобожности своје. И колико би пута на ове свједоке своје вјере и љубави к Богу погледао, толико би нута понешто снаге и јачине увјек додао постојанству своме у вјери и привржености к својо.ј цркви. 111. 0 'црквеним и манастирским славама. Сваки скун народаи код цркве оживљава и утврђује у њему свјест православија, и понавља чуство народне туге за изгубљеном славом народном. Јер на таким скупштинама није само народ слушао у цркви у појању и читању славу своји светитеља; него је покрај тога научио намтити и народну славу своју, слушајући од сљепаца славаа дјела народне нрошлости своје. И колико се подкрепљавао у цркви у православној вјери својој и христијанској добродјетељи. прилажући од сиротиње своје на цркве и оне Радужбине, у којика се он састајао ; толико се већма утврђивао у свјести своје народне