Српски сион

Сг*. 580.

СРПСКМ СИОН

В р . 21.

Хрватској и Угарској православне вере, а поглавито, што данас у Пакрацу не седи унијатски владика, као што је седео, него српско православни, а да и не говоримо о борби његовој због православија са римсггом јерархијом и у Угарској и у Троједници. У свим тим борбама види се не само велики дух, него и велики родољуб, који није знао ни за какве опасности, нити је жалио ни новца ни труда. А њему и једино њему имамо захвалити, што данас наши митрополитипатријарси уживају црквено-народно добро даљски спахилук. Каквих је он љутих невоља и борби имао и са аустријским дворским ратним саветом, и са дворском комором, и са тајном царском и угарском канцеларијом и угарским властима због крњења народних привилегија; о томе сведоче уз остало и данас сачувани списи у бечким и пештанским архивама, који нам, као што врло згодпо рече г. Радослав М. Грујић: „јасно показују очинско старање патријарха Арсенија о народу своме — у оно претешко доба нашег политичко-религиозног живота под Аустро-Угарском". (Види „Зборник" историјских докумената I., где је исцрпно описано потоње старање Арсенијево за свој народ, а подједно и шта је све искао и тражио за свој народ и шта му је извојевао.) Навршило се ево управо 200 година од дана смрти мученика-родољуба патријарха Арсенија Ш. Црнојевића, и за целих тих дугих година, није се никада нашла српска рука да што рђаво напише за њега — истина, било је по некад претераних српских шовиниста, који из шовинизма и незнања, замераше му што је прешао на ову страну. Ну, тима се може то њихово писање у неколико извинити тиме, што они не познаваше доба и прилике српског народа 1688.—1690. године. Данас пак нашло се сргхских пера, који му замерају, што није погазио своју реч дату цару Леополду и Јосифу за време Ракоцијева устанка, жале, што је он био вођа народни у то доба и у опште, што је јерархија предводила и заступала народ. Да пак није било од штете по српски народ отуда, доказ је то, што су они поред свих оних силних гонења и непогода за последњих 200 година ипак очували народ у његовој вери и сачували му језик и народност, и створили данашње грдне фондове, од којих нам данас живи и автономија и школа. Како ће и шта ће бити и са црквом и са народом и језиком му, и фондовима, кад једном „народњаци" узбуду имали улогу наших митрополита-патријараха, време ће показати. Ми пак знајући, шта је све патријарах Арсеније III. Црнојевић урадио и за цркву и народ, кличемо му: Слава! Д. Руварац.

Автобиографија Георгија Хранислава, владике бачког. Д. Р. У књизи „Записној" општежителнаго манастира Раковца у Срему, заведеној 1763. за време митрополита Павла Ненадовића, налази се на 123. —134. стр. ова

автобиографија Георгија Хранислава, бив шег архимандрита раковачког, а потоњег владике пакрачког, а за тим бачког. Високопречестњејшаго Г. Георгија Хранислава, Архимандрита и бившаго дјејствителнаго Настојатеља Раковачкаго, памјат здје в Протокоље Ч. монастирја Раковца не суети и велехваленија ради, но токмо