Српски сион

В р . 22.

СРПСКИ СИОН

О тр . 599.

великом и страшвом свештенодјејству, несме одступати ни један ђакон, који без прописане спреме, уч^ствује при свршавању св. Литургије Истииа , 1888. стр. 319. 9. Могу ли свештеници при саборном служењу, осим начелствују&ег, служити св. литургију а да се не причесте? По правилу црквеном (Апост. прав. 8.) свегптенослужитељи су дужни причешћивати се иа свакој литургији из бојазни, да за неиспунење тога „без благословенои иричиии ", (великог, стварног и оправданог узрока) не би били удаљени из заједнице црквене. Приступајући овој страшној тајни неопходно је нужно, да се за исту припремимо достојно по изложеном начину (види „Из84:стТ( учитмно("). На тај начин правила црквена, и ако допуштају, да се свештеник не причести у случају „ благословенои вини и , опет не дозвољавају служити без припреме. У пракси бива, да се понекад дозволи ^акону служити без припреме, но за свештеника такво одступање нема апсолутно никаквог основа, јер свечаност богослужења не састоји се само у великом броју оних. који служе, већ на првом месту у општој чиности — поретку и благољепију службе. А може ли се назвати служба чина и благољепна, кад се крши тедно од најглавнијих правила црквених? Тако „ Весник српске цркве" од г. 1898. стр. 174., а тако говори и „Богословски гласник " књига УШ. св. 5. стр. 561. И „ Гласник правосл■ далмаш. — истр. еиархијс" од г. 1894. на сшр. 59. доноси овај одговор на стављено горе питање: Није дозвољено свештеницима, да учествују служењу св. литургије без при чешћа. Овакав одговор строго се слаже са црквеним прописима. Ако је за прва три века хришћанства и за верне, који су присутни били свршивању евхаристије, обвезно било примање св. при чешћа (ап. прав. 9.), то се још више тражити мора од оних, који тајну св. евхаристије обављају. — Има додуше случајева, кад се са каквог особитог важног у8рока може учинити изнимка. У „Изв^к-

ст!к> учитмн." у служебнику указују са сви разни случајеви, при којима свештеник може, да се не причести, али у истом се прописује, да ако се свештеник — изузев указане особите случајеве не причести божествене тајне „ тажкш согр^кшитг и изв^н {нио подлежитх." Свако одступање од наведених прописа саставља собом такву новотарију, која се по језику црквених прописа називље „в«зчин»л4х а . И архидујецезалиа конзисшорија карловачка одлуком својом од 1. Августа 1886. к. 495. налаже свештеницима, да кад саборно служе, сваки од њих присту* пити има св. причешћу, дакле да спреман за служење св. литургије бити мора. Шта више исша је одредбом својом од 15. Априла, 1856. наложила свему архид. свештенству, да онде, где у једној парохији а при једној цркви више свештеника има, а само чредни служи, ипак сви остали морају бити спремни за слу« жење св. литургије, да за случај нужде, могу у свако доба литургију свршити, или прекинуту даље наставити.

Сазив ерпеког народно-црквеног еабора. Д- Р. Од 1864/5. године, које се године почело радити на грађењу наше црквено-народне автономи.је, до данас је прошло 42 године, за које је време одржано — управо — сазивано 9 сабора и обављено 9 избора саборских посланика, а потрошено на саборисање око 700 — 800.000 кр., а да и не спомиљемо, колика је грдна свота потрошена око одржања разних зборова и конференција и на саме изборе. И за то дуго време и толико утрошени новнп,, ми још не изградисмо своју црквенонародну автономију. Ми још I и данас не мамо статута за избор митрополита-патријарха, немамо синодског уређења, немамо поступка за конзисторије и митрополијско црквепи савег, пословног реда за народно црквени сабор (онај шго га имамо, то је за народни привилегијски сабор), о руковању са црквено-народним а манастирским пмањем, о уређзњу народнах централних вла-