Српски сион

В р . 22. СРПСКИ СИОН С тр . 601.

основу изборног реда бирали по својој вољи, без обзира на глас свештенства, које треба у сабору да застуиају. Наши прваци на сав мах вичу и заглунуше нам унш ол; њахова викаља: ништа о народу без народа, те ко се од свештенства усуди да подвикне: пишта о свештенству без свештеника, тај се жигоше као народни издајица, настражњак и томе подобно. И то је без сумње знак и доказ демократизма нашог! Ако има још где у свету сабора, који носи име народно-црквени, да се у њему чује само глас народа, а не и цркве, ево наше главе! Јер оних 25 свештеничких посланика, који по устројству саборском у сабору седе, ти се овамо од 1872. с врло малим изузетком, не могоше сматрати као преставници цркве и свештенства, него као преставници сгранаки, који су се у свему морали покоровати партијској дисциплини и радити и гласати онако, како им је странка заповедала. И у томе њиховоме држању и лежи што би рекао г. др. Л. Костић трагичност нашег демократизма, а подједно и свести код оних наших свештеника, ко.ји се дадоше бирати као страначки кандидати и радити на саборама не ио својој памети и дужности, него по страначкој дисциплини и туђој памети. Једино се што би рекли правници може узети за олакшавајућу околност то, што су наше странке, желећи имати мамелуке, бирали већином најлошије и најнеспремније свештенике, које су стављали као против-кандицате против нашим најспремнијим и најугледнијим свешгеницима, те кад је код једног избора победио један Сгеван Моловић архимандрита Илариона Руварца, тада је изишао у „Бранику" телеграм, како је свест народна код избора победила! А то се рекло с тога, што је то захтевао партијски интерес и дисциплина, који нас је и до данас, а који ће нас и од сада још већма упропашћивати, док нас .једном са свим не доведе до пропасти народне и презирања код осталих паметних народа. Пољаке је довео до ропства њихов „уе^о", а нас ће довести до пропасти наше странке и страначки обзири, нри чему по неке вође играју и издајничку и недостојну улогу, и то

народ и његова покварена и неродољубива ннтелигенција не види, него се за њима поводи и ласка јој што су под барјаком таквих изда.јника народних. Наше су дакле народне вође и прваци овамо од 1872. — од првог избора по изборном реду од 1871. — сматрали и сматрају за најважније народно право (које они називају „крвљу стечено право", и ако за његово донашање није се пролила ни једна кап крви, ал је доста приливено — управо попијено — чокотове водице —), да народ заједно са свештенством бира и световне и свештеничке кандидате, због чега су као што рекосмо врло често долазили — бар од свештени^а — по најлошији и најнеспремнији свештеници. Па и ако су овамо од 1872. на свима одржанима саборима до данас имали народ* њаци — прво народно-слободоумна а после радикално самостална странка — огромну већину, поред свег тога, што се у прогласима народу довикивало: „народе, твојој је народно-црквено.ј автономији одзвонило, ако не избереш за посланике ове од нас препоручене кандидате", што је наш сирома народ мислећи да је и у истини тако, а не имајући појма о само.ј автономији, и бирао препоручене кандидате и то скоро већином саме адвокате, па често и оне, за које није чуо, и који тамо где су и где их знаду, не би добили ни 10 гласова, једногласно, аа које су наравно гласали и народни попови, као што је било 1902. у вршачкој епархији; нису наши сабори не само ништа за народ извојевали, нити се и један други њихов закључак потврдио, до ли ове две мировинске уредбе, т. ј. 1.) за удовице и сиротну децу срц. православног свештенства и 2.) за народне чиновнике и професоре. А што су случајно оне потврђене, то се има захвалити Његовој Светости Преузвишеном Г. Патријарху Георгију, који је својим упливом у згодној прилици знао задобити превишњу потврду. Остали су закључци саборски и нредлози, осим одлуке о избору еиархијских власти одлазили што-но реч под купус. А одлазили су с тога, што не беше ни родољубља нити увиђавности код страначких вођа, који бојећи се за своју популарност,-не