Српски сион

К р. 25.

СИОћ

Отр о77.

ске већине, у својим вестима од пре веколико седмица са задовољством нропратио ону повреду автономије, сматрајући је као личну ствар неповерења према ланашњем Патријарху, Још горе излази ова ствар, ако је истина, да је та страпка упливисала на донашање такове одлуке о састанку сабора у току ове године, хотећи опет наводно, да нашкоди личности Патријарховој, па ма и по цену права своје нар. цркв. автономије. Баш овогодишњи састанак саборски, изненада и у незгодно, зимско доба, најјасније доказује, колико је о&равдано да права одређења рока, за састанак сабора остане у нашем автономном делокругу. Избори за сабор обављени су на брзу руку и у зимско доба, са највећим тешкоћама и — по свој прилици, — уз слабије учешће народа; а сабор се састао у незгодно доба пред највеће нразнике, услед чега ће се морати на брзо, одгодити и поново састати за обављање журних текућих послова, чиме се сваљују на нар. цркв. Фондове непотребни двоструки нутни трошкови. Овде такође морамо нагласити још једну врло важну околност, која не сме неопажена остати. Код сазива овогодишњег сабора, изгубљено је из вида једно врло важно црквено начело, које, барем на црквеном пољу, има ако не више, а оно бар толику вредност као разна друга политичка и парламентарна начела, која се у нашем атономном животу непрекидно заступају и иресађују. Народно црквени сабор сазван је у време великога божићњег поста, када наше свештенство има у својим парохијама најважније дужности да обавља, спремајућа народ проноведима и тајнама исповести и причешћа за што савршенији морални живот, — а световни посланици, канда имају такође да вежбају себе и своје породице у верским и црквеним дужностима својим. Међутим, пост је разрушен овом приликом, те видпмо не само световњаке него и свештенике приморане, да то време на страни пробављају и то по гостијонама и на, често раздражљивим, клупским и саборским седницама, у којима може да страда љу-

бав према ближњем и она душевна концетрисапост, коју уз часно време поста црква од својих верних тражи. Већ код отварања самог сабора учиниле су наше странке једну велику иогрешку. Акт отварања сабора, који је овом приликом ирипуштен авгономном делокругу, ионижен је на тај начин, што странке нису нашле за добро да природног свог иредседника, који је тек овом ириликом дошао до давно жељенога права вршења свога природнога делокруга отварања сабора, свечано, депутативно у са борницу допрати и тиме приврженост за своја автономна права видно маниФестује, дочим је отварање сабора но краљевском поверенику увеличавано најв^ћем ејајем и ночастима. Радикална странка учинила је ту омашку по клуиском договору своме, а саиостална странка из недовољне обазривости, када се по јавним гласилима нагаих странака свагда тврдило, да изашиљање краљ. повереника значи неповерење према раду саборском, према КЈЈем би тобоже потребно било иревентивне ме ре за штићење државних интереса по краљ. поверенику и када је познато, да се код отварања заседања и мањих авто номпих тела председници истех , који су но положају нижи од Митроиолита Патријархв, дочекују врло свечано, онда је пронуштање те дужности према највишој цркв. поглавици у највишем автономном ј телу нашем права саблазан. Овде морамо споменути једну врло немилу појаву, која данашње наше јавне прилике, најбоље карактеристише. Поговара се наиме, да некоји политички дилетанти озбиљно раде на томе, да се Митрополит Патријарх овом ириликом онемогући на свом положају, ма и драстичним срествима и по цену достојанства патријарашке столице, сабора, цркве и народа. Али у то нико не верује, ношто је то клизава стаза и опасан прецеденс, који је од недогледних последица, као што нам и пример велике цркве у Цариграду, у којој' се према разним политичким приликама збацују и намештају највише црквене погла вице сведочи. Не верује се у то ни због тога што се држи, да већина саборска не ће